Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2020.

U ovoj lite apokalipsi igranje apokaliptičnih igara, barem meni, zabavnije je nego u normalnim uslovima. Zato sam bijesno vrisnuo kad se Resident Evil 3 završio nakon pet i po sati. Leševi se još nisu ni ohladili, a zavesa se već spustila na umorni Grad rakuna. Moglo je biti i gore, mogao sam da igru platim 60 evra... Neko ko je RE3 kupio po punoj ceni verovatno je eksponencijalno bešnji od mene koji sam dobio review kopiju da na polzu naroda iznedrim txt od 8500 karaktera sa razmacima.

Kao i prošlogodišnji Resident Evil 2, i trojka je rimejk legendarnog survival horora sa Sony PlayStationa, naknadno portovanog na Dreamcast, PC i druge platforme. Od nje je drastično kraća i ima drugačiji karakter, što se samo u izvesnoj meri poklapa s istorijskim razlikama između originalnih RE2 i RE3: Nemesis. Ne znam šta su mislili u Capcomu, možda da ljudima neće smetati dužina ukoliko podgreju intenzitet sadržaja? Resident Evil 3 je borbenocentričan i u mnogo većoj meri koncipiran kao pucačina, nego kao hibrid pucačine, istraživanja i rešavanja puzzli kakav smo imali u Resident Evil 2. Ovde je sve pliće, kraće, ali i gromopucateljnije i brže.

Nakon Leona Kenedija i Kler Redfild, bekstvo iz zombifikovanog Rakungrada (Raccoon City) čeka i mladu Džil Valentajn, oficirku S.T.A.R.S.-a, kojoj sledi saradnja sa razbarušenim Karlosom Oliveirom, pripadnikom Umbrelinog obezbeđenja koji nije ni nalik na svoje zle gazde, već je topli emotivac mekog srca koji želi da pomogne. Poglavlja sa Džil i Karlosom smenjuju se tokom kampanje, što nakon lukavog fazona s kraja Resident Evila 2 deluje prilično meh. Ako se sećate, nakon Leonove kampanje mogli ste da je ponovo zaigrate u ulozi Kler, čime ste dobijali modifikovane nivoe s novim pravcima i puzzlama i nekoliko jedinstvenih sekcija – praktično, snažnu motivaciju da igru još jednom kompletirate. Ovde imate jedan tok koji se završava za manje od 6 sati, nakon čega možete samo da pokrenete Game+ na većem nivou težine. Džil i Karlos su još „krindžastiji” duo od Leona i Kler, prvenstveno zbog njegovih jadnih muvačkih fazona sa Klise i Žarkova, forsirane romantične tenzije koja sve vreme visi u vazduhu kao obešenjak iz japanske šume i dijaloga zbog kojih bi i vogonski pesnik skočio u vulkan. Makar jednom ćete poželeti da završe zombifikovani i poštede vas transfera neprijatnosti.

Kad se već dotakoh transfera neprijatnog, ne znam kako ga u Capcomu nemaju nakon blatantne krađe face i tijela Mile Jovović, čiji je „lajknes” uzet za Džil Valentajn. Mila nije navedena u kreditsima čak ni kao „inspiracija”, a dodatno zbunjuje činjenica da u filmskom serijalu „Resident Evil” igra ulogu Alise, sasvim druge akcione heroine. Šta li su ti Japanci mislili, verovatno ni njima nije sasvim jasno.

Resident Evil 3 iz 1999. godine imao je sufiks „Nemesis”, što se odnosilo na über-zombija koji vas je sve vreme proganjao. Nemesis je nalik na Mistera X iz Resident Evila 2, od koga se razlikuje po sposobnosti korišćenja bacača plamena i raketnog lansera kojim će vas terorisati tokom kampanje. U staroj igri za PlayStation kec, Nemesis je bio perzistentni gnjavator koji se pojavljivao i gonio vas u potpuno nasumičnim intervalima, što je igri davalo stalnu dozu dodatne strave srednjeg intenziteta. Mladac se ovde ponaša na isti način, ali samo u prvom poglavlju na ulicama Rakungrada, gde vas stokuje iz senki i goni dok mu ne zamaknete iza nekoliko vrata. U narednim poglavljima njegovo pojavljivanje totalno je skriptovano i svodi se na on rails sekcije bežanja jednom trasom i posledični boss fajt. U odnosu na Mr. X, poznatijeg i kao Tyrant, Nemesis je mnogo okretnija zverka, koja pored kandži i zuba koristi i pipke za saplitanje na daljinu, a ima i nekakav organ kojim obične zombije pretvara u opasniju varijantu sa zlom pulsirajućom izraslinom na glavi.

Nemesis je otporniji nego Fredi Kruger i svaka likvidacija je samo privremena – na sledećem nivou vas čeka njegova naredna, uvek zaguljenija forma. Pomalo smeta nekonzistentnost u šteti koju prima, jer u jednom fajtu možete da ga povredite samo na tačno određen način, dok u drugom normalno reaguje na paljbu bilo kog oružja. Nijedan od tih boss fajtova nije težak, jer pored obilatog arsenala, sada imate i mogućnost brzog skoka u stranu, kojim efikasno kompenzujete njegova bacakanja i zamahe kandžama. I ovde moram da se vratim na Milu Jovović, zapravo, na kraljicu Aliena koja je iskopirana za dizajn face i ponašanje Nemesisa u poslednjih nekoliko poglavlja, sve sa onim zubatim hiss ustima i pokretima. Resident Evil nije franšiza kojoj treba ovako jadna krađa identiteta, tako da je poenta ovoga prilično nejasna.

Ako sekcije sa Nemezom ostavimo po strani, ostatak igre nije loš i donosi zgusnuto Resident Evil iskustvo sa minimumom puzzli i maksimumom rokanja. Vaš arsenal munjevito eskalira: u ulozi Džil, sačmaru dobijete u prvih deset minuta igre, a do kraja ćete imati bacač granata, pištolj velikog kalibra, ručne bombe i druge ubistvene trice, dok kao Karlos bukvalno od prve sekunde imate automatsku pušku sa tonom municije. Najveći problem vam neće biti zombiji, zombi-psi i zombi-mega-žabe koje ćete kositi kao snoplje, već užasno ograničen inventar koji je tako osmišljen samo da bi nervirao igrača. Svaku dodatnu torbicu koja ga proširuje za dve kockice proslavljaćete kao hotelijeri kraj pandemije.

Kao ni Resident Evil 2 (2019), ni ovo nije puki remaster originala u sferi sadržaja. Mnogi ikonični nivoi, recimo, park i sahat-kula iz RE3: Nemesis, ovde ne postoje ili su srezani na minimum (eksterijer sat-kule je poprište boss fajta, ali ulaska u nju nema). Zato je bolnica, po mnogima najbolji deo igre, ovde zadržana, našminkana i utegnuta na odličan način. U okviru tog nivoa vide se proplamsaji genijalnosti koji fale većem delu igre, pogotovo sprčenoj završnici u Umbrelinim laboratorijama. Kad pređete igru prvi put, otvara vam se in-game prodavnica gde za valutu stečenu ispunjavanjem različitih izazova možete da kupite razne kozmetičke kučine, ali i oružje i različita pomagala. Želite automatsku pušku za Džil od samog početka? Može!

Kao kompenzacija za single-player kampanju koja se završava dok trepneš, u igri, kao separatna instalacija, postoji i multiplayer komponenta. Resident Evil: Resistance jeste asimetrični miks PVP i PVE režima, koji možete da igrate iz dve različite perspektive. Prva opcija je član četvoročlanog tima pobegulja iz Umbrelinih laboratorija, koji u Left4Dead maniru moraju da prežive najezdu zombija i dokopaju se izlaza sa svakog nivoa. Drugi modalitet je igranje iz perspektive zlog korporacijskog mastermajnda, koji iz kontrolne sobe preživelima pokušava da zagorča život spawnujući zombije i raznovrsne zamke. Uloga naučnika sadiste relativno je interesantna zbog lukavog sistema spawn karata i potrebe za dobrim tajmingom koji preživele sabotira u ključnim trenucima, recimo, kad se razdvoje da efikasnije pročešljaju mapu za ključevima ili čime god da im treba da završe nivo. Plavuša je sišla u podrum, ZOMG, daj sad par zombi pasa i jednog sporog zombija vulgaris da je oglođu dok je solo... Loša strana ovoga jeste to što je navala na ulogu mastermajnda drastično veća od potražnje za nesrećnicima koji treba da istrpe njegovo sociopatsko iživljavanje, tako da se na partiju čeka ohohoho (mečmejking je automatski). Igranje u taboru preživelih je iritantno iz više razloga, od kojih je prvi potreba za koordinacijom sa randomima koji glasno dišu u mikrofon i govore mutantni engleski. Drugi stupid faktor jesu krute kontrole koje stvaraju osećaj kao da krmanite bojnim brodovima, umesto što vodite gipke tinejdžere. Resistance modovi nude napredovanje po igračkim nivoima, permanentnu progresiju i otključavanje novih veština, što će se dopasti igračima koji vole višenedeljno ili višemesečno utapanje u igru.

Tja. Ne mogu da kažem da je Resident Evil 3 loš, ali da ne vredi tih para, ne vredi... .