Aleksandar ĐURIĆ

1. maj 2020.

Kada je pre tri godine dizajner Džo Ričardson publici predstavio urnebesnu avanturu Four Last Things, naišao je na topao prijem kod onih igrača kojima odgovara njegov specifičan smisao za humor, u maniru „Monti Pajtona” ili „Crne Guje”. Duhovni nastavak te igre smešten je u isti „univerzum”, ali je priča zasebna, ne računajući prisustvo protagoniste iz Four Last Things, koji ovde ima sporednu ulogu. To znači da The Procession to Calvary, u principu, možete da igrate i bez iskustva sa njegovim duhovnim prethodnikom (mada, zašto biste uskratili sebi to zadovoljstvo?). Ukoliko ste, pak, već uveliko poklonik rada ovog dizajnera, dovoljno je da znate da je nova igra jednako, ako ne i više duhovita, da ima više lokacija i može duže da potraje, i da ponovo pleni šarmantnom upotrebom slika i kompozicija iz perioda renesanse. Odnosno, ponovo je pred nama vrhunska avanturistička komedija, čija je najveća mana to što nakon kompletiranja igre poželite da je duže trajala i da ćemo na sledeći naslov Džoa Ričardsona morati da čekamo manje od tri godine.

Vizuelni izraz je i ovog puta zasnovan na animiranim kolažima slika slavnih umetnika, poput Mikelanđela, Botičelija i Rembranta, koji neodoljivo podsećaju na delo Terija Gilijama. Lik kojim upravljate uzet je upravo sa Rembrantove slike. U kontekstu njegovog dela, ona je Belona, rimska boginja rata. U igri, radi se o liku čija je priroda, ovde u crnohumornom ključu, takođe, upadljivo ratoborna. Tako, nakon završetka sukoba između dve neimenovane strane, protagonistkinja je željna još razdraganog ubijanja. Iako joj nadređene figure naređuju da se okane ubilačkih navika, ona, na jedvite jade, uspeva da izdejstvuje jedan, konačni zadatak: da liši života duhovnog i religioznog vođu suprotstavljene frakcije, koji je pronašao utočište u udaljenom kraju zemlje. Tako počinje njena i naša suluda i naglašeno bizarna avantura.

Ključni sastojak ove igre, dakle, jeste velika količina smehotresne komedije. U njoj ćete moći da uživate pod uslovom da je vaš smisao za humor usklađen sa onim koji neguje autor igre, a koji se, malo je reći, ne uklapa u obrazce mainstream kulture. Fazoni u ovoj igri uglavnom deluju nasumično, nadrealno, anarhično, neukusno, čak i morbidno. Srećom, delom zbog distance koja nastaje usled komične animacije i, grafički, efektivno beživotnog stila, delom zbog topline koja se nazire ispod naslaga crnog humora, to ne deluje nakaradno, već pre žovijalno iščašeno. Meta ismevanja, između ostalog, ponovo je organizovana religija, kao i kultura i običaji tog, ali i našeg vremena. Na kraju, u priču su utkani i (komični) zaključci o ljudskoj prirodi, koji ovu kolekciju, naizgled prizemnih šala dodatno obogaćuju smislenošću. Doduše, sam autor kaže da u ovu igru ne treba učitavati mnogo značenja i da su tu ključni fazoni o zadnjicama...

Igrački deo avanture odlikuju relativno lagane zagonetke, uglavnom uz upotrebu predmeta iz inventara. Sve zagonetke imaju smisla u okviru otkačene logike igre, lokacije se postepeno otvaraju, a tragovi za rešavanje problema velikodušno su razasuti kroz igru. Generalno, težina je savršeno odmerena tako da pruži izazov, a da, ipak, ne poremeti dinamiku igranja i uživanja u humoru. Nažalost, iako je avantura ovog puta nešto duža, teško da će vam potrajati više od kratkih, ali slatkih četiri sata.

Novina u odnosu na prethodno ostvarenje je svojevrstan (very) easy režim, koji aktivirate po želji. Naime, u svakom trenutku možete da isučete mač i da eliminišete likove koji su vas sprečavali da napredujete. Na taj način, moguće je završiti igru za manje od 10 minuta, ali ako usmrtite makar jednu osobu pre završnice, dobijate loš kraj (u igri, inače, postoji tri kraja).

Naposletku, kao i prethodnik, ovaj naslov može da vas na vrlo zabavan način upozna sa renesansnom umetnošću. Prelepe (i uvrnute) slike, prefinjene kompozicije (Bah, Vivaldi, Handl), urnebesan humor, vrlo dobar dizajn avanture... Sem dužeg trajanja, šta još čovek može da poželi?