Aleksandar DINIĆ

1. april 2020.

Pratiocima filmskog opusa Nila Blomkempa očigledna je fascinacija ovog južnoafričkog režisera robotima, (post)apokaliptičnim okruženjem, prljavo-razorenim slamovima i specifičnom i često mučnom simbiozom mašinskih elemenata sa ljudskim i vanzemaljskim telima: „District 9”, „Chappie” i „Elysium” očigledni su predstavnici ovog specifičnog, prljavo-mašinskog podžanra SF-a. Dvojac braće iz igračkog studija The Brotherhood, autori zapaženih horor-avantura Stasis i Cayne, pridružuju se svom najuspešnijem filmskom zemljaku najambicioznijim projektom do sada, koji predstavlja igrački amalgam svega pomenutog na početku teksta.

Beutiful Desolation je 2D izometrijska avantura starog kova, igra koja pleni svojom nesvakidašnjom vizuelnom lepotom, ali i totalno baca u rebus igrača-namernika nekim svojim elementima gameplaya. Priča započinje 1980. godine, kada se kraj obala Južne Afrike iznenada pojavljuje misteriozni monolitni konstrukt, donoseći ubrzani tehnološki napredak ljudskoj rasi tokom naredne decenije. Igrač je u ulozi aviomehaničara Marka koji se, u društvu svog brata Dona, upućuje ka dotičnoj strukturi, rešen da pronikne u njene tajne zbog trauma koje vuče iz prošlosti. Tom prilikom, moćna anomalija će baksuznu braću baciti u novokreirani, pobešnjelomaksoliki svet, koji predstavlja mutirani spoj robo-mašinerija, tribalno-naturalističkih elemenata, ostataka ljudske civilizacije i morbidnih vanzemaljskih konstrukcija.

Avanturiste od davnina verovatno će već prvih par desetina minuta uz BD neobično podsetiti na nešto što su nekada davno možda igrali. To nešto datira iz 1998. godine, zove se Alien Earth i gotovo da prestavlja templejt po kom su Brotherhoodovci gradili svoju igru. Kretanje po terenu, susreti sa NPC-ovima (koji su i sami pretrpeli nasilnu bio-mašinsku simbiozu), kao i skupljanje, kombinovanje ili korišćenje predmeta izvedeni su na standardan način, uz potrebu obaveznog evidentiranja Codex inputa po terenu, koji donose proširivanje igrinog lorea, kao i tragove ključne za dalje napredovanje. Svet BD-a podeljen je na nekoliko regija između kojih je moguća slobodna tranzicija kroz teleport prstenove, pomoću verne letelice Buffalo (koja je jasan omaž transporteru Rejven iz filma „Elysium”).

Jednom, međutim, kada vam se oči budu navikle na blještavu lepotu lokacija i način na koji su konstruisane i posejane neverovatnom količinom detalja, brzo ćete biti svesni da je ambiciozni dvojac autora ipak malo previše zagrizao. Igra je prepuna čudnih, nefunkcionalnih, bizarnih ili jednostavno amaterskih boljki u svom dizajnu. Prvi i najveći problem tiče se česte zbunjenosti šta tačno treba raditi dalje, kako biste nastavili priču. Pojedini zadaci su očigledni, ali većinu vremena ćete jednostavno lunjati po lokacijama, iznova i iznova aktivirati sve što vam padne na pamet, nadajući se da se nešto u svetu igre desilo što će okinuti dalje odmotavanje radnje. Nema nikakvih unosa u dnevnik, liste ciljeva ili šturih natuknica šta se sledeće traži od vas (bez obzira na besmisleni PDA uređaj koji nosate sa sobom). Opisi pojedinih elemenata po ekranu pojavljuju se samo kada im priđete, a tada bivaju zaklonjeni kursorom miša, da bi se živcirajuće ugasili kada pointer pomerite zbog bolje čitljivosti. „Monetarna” mehanika u igri (kojom kupujete bitne predmete na trgovačkim terminalima) svodi se na skupljanje nekakvih zlatnih figurica, nasumično razbacanih po terenu, kojima je potrebno skroz prići kako bi uopšte bili detektovani.

Svi likovi oglašavaju se teškim, specifičnim južnoafričkim akcentom, koji ponekad nije baš sasvim razumljiv (a još manje izdržljiv), predmeti nepotrebno zauzimaju pola ekrana kada ih zagledate u inventaru; lokacije, iako lepe, često su bizarno prazne i sterilne, dok igra zamuckuje, leakuje ili baguje sa zvukom na duže staze. Ako vam sve ovo ne smeta ili ste eksperimentator kome ništa nije strano (bez obzira na to što ćete možda završiti sa abortusom od igre na kraju), BD ima razlog ili dva da se nađe u vašoj GOG/Steam biblioteci.