Nastavak ili, ako bismo išli klasifikacijom developera, nova sezona fantastične simulacije Orwell (SK 12/2016) opet nam sa snegovima dolazi u epizodnom formatu. Ponovo se nalazimo u cipelama nas samih, pošto smo (uz „zadršku neverice”) dobili posao nadzornog tehničara (ili kako god to eufemistično nazvali) u programu Orwell, top secret projektu Nacije, izmišljenog državnog entiteta koji po miljeu podseća na Zapadnu Evropu (iako bi neko mogao kazati da je logično da to bude autorima rodna Nemačka, daleko više stvari ukazuje na sličnosti sa Ujedinjenim Kraljevstvom). Mnogi ne mogu da poveruju da je radnja sezone Ignorance is Strength smeštena u isti vremenski okvir kao i prethodna igra, jer ako smo tad bili mi sami, ko smo sada i kako je moguće da radimo kao dva operatora istog programa u isto vreme. Ostavićemo ovaj temporalni konandrum po strani. Nama se onomad izrazito svidelo to što je igra smeštena nekoliko meseci u budućnost i to joj je dodavalo šmek, bez obzira na otklon od stvarne politike, dok se sada radnja odigrava u prošlosti. Ipak, autori su od ovog poteza izvukli najviše što su mogli, pa važni događaji iz prethodne igre figuriraju u pozadini dešavanja, vodeće ličnosti iz Partije su opet relevantne, a pruža nam se i prilika da još jednom kopamo po bagažu nekih sporednih likova.

Dok je neverovatna količina nadzora kojem smo izloženi, kao i apsurdne mogućnosti zloupotrebe koju on donosi, prirodno u prvom planu zbog same premise igre, može se reći da su autori odlučili da direktan fokus narativa skrenu na druge teme - intervencionizam, klijentelistički imperijalizam modernog zapadnog stila, korupciju, probleme migranata i nezaobilazni fake news. Iako lista izgleda kao pregled rubrika „Guardiana” ili „La Monda”, autorima se mora odati počast jer su poprilično ozbiljno pristupili temi, te smo pošteđeni NVO čegevarisanja i proevropejstva, čime se bavi gotovo svako ko se uhvati kičice, kamere ili tastature. U priču nećemo dalje ulaziti, em zbog spojlera em što nam nedostaje epilog da bismo sabrali utiske, ali do sada je pisanje više nego odlično, oseća se uticaj dešavanja na ekranu, budi se empatija, ali i misaoni centri u mozgu, koje će neverovatno lepo ukomponovana priča sa neporecivom real life podlogom ove igre dugo držati u punom pogonu.

Priča počinje razgovorom Olega Bakaja i Rabana Varta, u kom Raban preti Olegu, kome se nakon razgovora gubi trag. Oleg je oficir Pargasa, države koja je sused Naciji, ali i krtica obaveštajne službe Nacije, zbog čega je pitanje njegovog nestanka dovoljno osetljivo da se zavergla Orwell. Raban, glavni target subject tokom igre, izbeglica je iz Pargasa i glavni urednik opozicionih novina, koji je nezadovoljan trenutnim rukovodstvom i uticajem Nacije. Sused faux UK Nacije, Pargas, amalgam je balkanskih i bliskoistočnih država, o čemu svedoči i zanimljiv miks imena, među kojima su i neka očigledno srpska, što predstavlja prigodan komentar na našu političku situaciju.

Nas je igra oduševljavala od samog početka i testa za zapošljavanje, koji je uznemirujuće realističan i od kog zavisi način na koji ćete dobiti posao, što je posebno zanimljivo ako se, kao autor ovog teksta, posvetite situaciji u kojoj vam je izgledan odlično plaćen strani posao. Prijatna promena je i zamena vašeg handlera (tehnički, ne zamena, jer je on u tom trenutku angažovan sa drugim vama na onom zadatku koji ste imali u igri 2016.godine), pa je sada, umesto uštogljenog aparatčika, kakve smo, nažalost, navikli da gledamo na funkcijama na ovim prostorima, u toj ulozi hladna i efikasna superžena, koja je očigledno na višoj poziciji. Autori za svaku pohvalu izbegavaju kliše sposobnih žena na visokim pozicijama, pa je vaša hendlerka fino humanizovana i iznijansirano predstavljena, te nema govora o frigidnom tipu koji istrajava u holivudskim filmovima.

Iako je igra više okrenuta njuškanju sa daleko manje osoba od interesa, ne samo da je replayabilnost koja je krasila prvu sezonu opstala, već je igra postala zanimljivija i izazovnija sa gameplay strane, iako se osnovne mehanike igre nisu promenile. Klasično vođenje za ruku je prisutno u prvoj epizodi, dok u drugoj dobijate daleko veću slobodu, što, ukomponovano sa otvorenim i mutno definisanim krajnjim ciljem trenutnog zadatka i vremenskim limitom (koji ipak nije fatalan), predstavlja veći izazov, u kom treba zaista da mućnete glavom i ponekad razmišljate izvan kutije. Ovaj pomak u gameplayu zaslužuje sve pohvale i vidi se da je igra unapređena.

Vizuelni identitet igre je ostao nepromenjen, grafički fejslift je minimalan, ali primetan, zvučni efekti su u redu, dok je pozadinska muzika nama ovog puta daleko bolja i primerenija dešavanjima u igri. Najveće unapređenje je postojanje glasovne glume, pa su svi razgovori koje prisluškujete odglumljeni, i to prilično dobro. Inače, igra funkcioniše odlično (baš po nemački, da se pozovemo na nacionalne stereotipe) i nema bagova.

Zbog epizodne prirode igre, našu pisaniju na temu treće i završne epizode, kao i konačni sud o igri ćete čitati drugom prilikom. Nama, kao i dobrom delu fanova serijala, epizodni stil ne leži, a autori su najavili da će obratiti pažnju na dalji feedback. Zbog tema kojima se bavi i odličnog načina na koji im pristupa, ova igra u svakom slučaju zaslužuje da je odigrate i od nas već sada ima svaku preporuku.