Naslov koji je pred nama, izašao je iz Early Accessa pre tek nešto više od mesec dana i za kratko vreme pokupio vrlo solidne kritike igračke komune. All Walls Must Fall je turn-based strategija koja cilja na poprilično uzak krug veoma zahtevnih ljubitelja ovog žanra.

Priča igre je smeštena u distopijsku verziju Berlina u ne tako daleku budućnost (2089. godina je u pitanju) alternativne stvarnosti u kojoj se hladni rat nikada nije završio. Gomila proxy ratova bukti duž celog sveta, dve super sile se i dalje nadmudruju, kako na taktičkom, tako i na vojnom planu. Vi se nalazite u ulozi protagoniste bez imena i lica (nalik na famozne anonimuse) koji, koristeći sve blagodeti tehnološkog progresa i gedžeta koji su mu stavljeni na raspolaganje, treba da istraži pozadinu eksplozije u jednom od TV tornjeva u Berlinu.

Ali, u koštac sa protivničkom kontraagenturom ne idete vi sami, već iz udobnosti svoje fotelje rukovodite ratnim veteranom koji se odaziva na ime Kai. Ono što ovu igru odvaja od drugih turn-based strategija jeste unikatna mogućnost šaltanja napred i nazad po vremenskom tajmlajnu, kako samog Kaija, tako i celokupne bulumente oko njega. Upravo su vaše mogućnosti shiftovanja kroz vreme ono što će predstavljati ključnu prednost u odnosu na mnogo brojniju i bolje naoružanu plejadu protivnika. Tri glavna skilla u igri vam omogućavaju da: 1) vratite realnost i sve u njoj za jedan ili više turnova unazad, čime možete ispraviti nesvesno počinjenu grešku; 2) da vratite celokupnu realnost i sve u njoj izuzev Kaija nekoliko koraka unazad, što je odlično za provlačenje pored bezbednosnih alarmnih sistema (prođete, a nakon toga vratite realnost oko sebe nekoliko trenutaka unazad do trenutka kada alarm nije bio triggerovan); 3) da vratite isključivo vašeg junošu nazad kroz vreme, dok sve ostalo oko vas ostaje u sadašnjosti (ovo je OP skill koji ćete, verujem, najčešće koristiti). Mogućnosti i kombinacije koje otvaraju ovi skillovi su zaista pozamašni i ovo je nešto što definitivno podiže kvalitet gejmpleja na viši nivo.

Ko se igra vremenom, mora ga imati dovoljno. Vreme nije neograničen resurs u igri i tokom vaših pustolovina jedino o čemu morate voditi računa jeste da ne ostanete bez njega, jer u tom slučaju nećete moći da koristite super moći koje su vam stavljene na raspolaganje i bićete primorani da vrlo pažljivo planirate svaki svoj sledeći korak. Igra završetak svake table nagrađuje manjim ili većim brojem kredita (u zavisnosti od toga koliko vam je turnova bilo potrebno da završite nivo, tj. koliko vremena vam je ostalo po završetku nivoa) koje možete koristiti za dodatni apgrejd postojećih skillova i naoružanja, kao i za otključavanje novih. Mogućnosti za nadogradnju su dovoljno brojne da igra ne postane dosadna tokom kampanje i da se ne svede na sumanuto unapređivanje razornog dejstva naoružanja i jačinu štita, ali i dovoljno oskudne kako technology tree ne bi postao nepotrebno komplikovan.

Igra ostavlja mogućnost završavanja nivoa u maniru „kick in the door, wavin’ the .44” rushovanjem na prednja vrata i puškaranjem na sve i svašta (dronovi takođe figurišu kao permanentna opasnost po vašeg heroja), ali će pacifistički nastrojeni deo igrača moći da proba i suptilniji pristup koji podrazumeva pridobijanje simpatija lokalnih gmazova kroz razgovor. Ukoliko se nekome svidite, pridobijete njegovo poverenje ili pak budete dovoljno uverljivi tokom razgovora da ćete mu prosuti mozak ukoliko ne bude bio kooperativan, postoji mogućnost da iz situacije izađete kao pobednik i to bez ispaljenog metka. U skladu sa tim, verovatno ćete svoje kredite između dva nivoa trošiti na sposobnosti ubeđivanja, kako biste kod protivnika izazivali željene emocije i reakcije prilikom razgovora. Nije šarena laža, ukoliko imate odgovarajući build, nivoe možete završiti potpuno nenasilno, čak i ako je u pitanju nivo težine Hard.

All Walls Must Fall na papiru, ali i u realnosti (ovoj koju mi živimo), deluje kao izuzetno zanimljiv princip. Šta je onda to što ovu igru i pored svega uranja u more proseka?

Po ko zna koji put, kada su igre indie developera u pitanju, igra je isuviše kratka i ne predstavlja veći izazov za iole ozbiljnijeg igrača (pogotovo ako kroz igru spamujete skill Trace Back o kome je reči bilo ranije u tekstu). Svega tri ili četiri sata za završetak cele kampanje je zaista premalo. Stvari donekle vade dnevni zadaci (misije), ali to i nije neka uteha, posebno ako se uzme u obzir da ove challenge misije završavate u roku od desetak minuta. Proceduralno generisani nivoi koje developerski tim reklamira, takođe ne igraju neku ulogu ako uzmemo u obzir da ćete u igri nailaziti na svega nekoliko različitih vrsta prostorija (lobi, warehouse, laboratorija, hodnici i diskoteka sa DJ pultom i šankovima). Svaki nivo ima gotovo identičnu scenografiju i uvek je u pitanju unutrašnjost gej kluba. Zaista ne znamo kakvu poruku su developeri ovim hteli da pošalju (i da li su uopšte hteli) o futurističkom Berlinu. Bilo kako bilo, kroz nivoe ćete se probijati kroz gomilu rejvera homoseksualaca u prenatrpanim klubovima. Jedan skin NPC-a čak prikazuje nagog densera sa sve pikselizovanim falusom koji mlatara u ritmu muzike (koja je, uzgred budi rečeno, sasvim solidna). Ako ste hipersenzitivni i ovakve prizore smatrate degutantnim i neprimerenim, možete posegnuti za SFW opcijom u menijima.

Na kraju, All Walls Must Fall jeste zabavna igra uz koju možete provesti nekoliko sati. Primenjivanja različite taktike prolaska kroz nivoe za nijansu uvećava replay vrednost naslova, ali ćete se na kraju svakako osetiti kao dete kome su dali lepu igračku samo da bi mu je nakon nekoliko minuta oteli. Bilo bi svakako lepo videti neki DLC ili expansion pack u skorijoj budućnosti, jer je količina sadržaja trenutno daleko od zadovoljavajuće.