Serijal igara Ghost Recon smešten u svet prevrtljive, tomklensijevske tehno-budućnosti, vazda je bio etalon prilagođavanja raznim vetrovima koji su vladali u igračkoj industriji. Od početnih igara koje je krasio tvrdi realizam („Rainbow Six sa vojnicima”), preko akcionijih, konzolaških i multiplayer only izdanaka, pa sve do Advanced Warfightera i Future Soldiera u kojima ste se više rvali sa silnim tehno-gedžetima bliske i dalje budućnosti, nego što ste se sukobljavali sa protivnicima, novi GR se poslednjom iteracijom u hodu prilagođava novim vremenima i trendovima. Osim osnovne postavke o kaznenoj ekspediciji američke tajne agenture poslate da na ovaj ili onaj način saseče divlje bujanje bolivijskog narko-kartela Santa Blanka, osnovni koncept se izmešta u potpuno slobodno open world okruženje pomenute zemlje.

To okruženje je jedna od impresivnijih stvari kod ove igre. Šaroliki krajolici i nemirna topografija Bolivije prostiru se, po nekim informacijama, na frapantnih 200 kvadratnih kilometara najrazličitijeg terena. Šume, livade, kanjoni, džungle, jezera, snežni vrhovi, pustare, prerije, usijano-belo slano dno nekadašnjeg mora, jezerski arhipelazi, kamenjari, padine i ostalo, smenjuju se na ultrauverljiv način uz očuvan utisak daljine i širine horizonta. U sve to su se krajnje realistično ugnezdile ljudske naseobine, od primitivnih sela sa kamenim kolibama, preko manjih ili većih gradova, vojnih baza, ispostava, kampova, rudnika i fabrika, pa sve do ultraluksuznih vila, narko-hacijendi, ekskluzvnih hotela, odmarališta i ostalog. Svet Wildlandsa oduševljava i kao običan „turistički” simulator, ako se odlučite samo da „hajkujete” velikom teritorijom ili da je proputujete pomoću nekoliko klasa vozila, a kamoli kada se u sve to ubaci borba prikrivenog, lakšeg, srednjeg ili full-Rambo inteziteta.

Prvo, međutim, da se osvrnemo na dva kapitalno slaba momenta igre, koji mogu da prevagnu u odluci da izglednih 100+ sati spalite uz Divlje Zemlje. Ono što je rak-rana praktično svake Ubisoftove „open world ekstravagance”, u obilnim količinama je prisutno i u novom Ghost Reconu. Naravno, ovo se odnosi na generični i uniformni dizajn igre i progres u misijama, uz brdo sporednih i generičnih zadataka, odnosno bonus predmeta koji dolaze u više različitih kategorija. Gargantuanska mapa interesne sfere pomenutog Santa Blanka kartela, podeljena je na regije (različitog težinskog stepena), koje kontrolišu više ili niže pozicionirani vojnici dotične kamarile, koji dolaze iz različitih društvenih miljea (lekari, sveštenici, novinari, javne ličnosti, TV i internet zvezde, odmetnuto-plaćenički USA elementi i drugi). Postupak njihovog eliminisanja/hapšenja/korišćenja radi sopstvenih ciljeva uvek sledi istu matricu: upad na novu teritoriju (bez ikakvih ograničenja, u skladu sa pomenutom open world slobodom), akvizicija neophodnih informacija o bossu tekuće regije (lokacije sa žutom fasciklom), i zatim niz od nekoliko linearnih ili isprepletanih kampanjskih misija koje vode ka pomenutom odstrelu/lovu na trenutnu metu visokog profila.

Jednom kada ovo obavite, identični postupak se ponavlja za svaku preostalu regiju, dok ne počistite celu mapu i otvorite sebi put kroz kartelsku hijerarhiju do El Suena lično, zastrašujućeg vrhovnog komandanta cele operacije (čije tetovaže imaju tetovaže na svojim tetovažama!). Ubisoftovci su ostavili mogućnost da postupak i skratite, jer se vođe iz viših tiera otključavaju već kada sklepate bar dva direktno podređena „oficira”, ali to vodi do radikalno drugačijeg kraja igre.

Druga zamerka odnosi se na slabašno profilisane likove na strani „dobrih” momaka. Imena vaših saboraca (do tri kompjuterski vođena lika kada niste u co-op režimu) teško da ćete moći da se setite i kada dobrano zagizete u kampanju, oni nemaju praktično nikakav karakter niti razvoj, osim da budu generični zapadni spasioci Trećeg sveta, sa bljutavim i nezanimljivim frazama, kako bi se valjda stvorio utisak nekakvog borbenog „kamaraderija” između vas i njih, uz tek sporadično uspele momente (vic o tri marinca, na primer). Ovde posebno prednjači agent Karen Bouman, vaš direktno nadređeni hendler u mnogim operacijama, čiji su komentari vezani za tekuće događaje ili protivničke glavonje, često krajnje infantilni, napadno-neduhoviti i neprimereni samom tonu i karakteru igre.

Sa druge strane, neverovatno deluje činjenica da su pomenutim protivnicima autori poklonili neuporedivo više vremena i truda. Ovo se ogleda, kako kroz desetine dinamično montiranih i režiranih sinematika i sekvenci, tako i kroz njihove karaktere, pozadinske priče, međusobne odnose i mnogo drugih momenata koji često ne vode ka pukoj eliminaciji dotičnih glavešina, što glavne misije na dobar način održava svežim.

Sve ovo bi možda predstavljalo i veći problem da u svemu drugome novi Ghost Recon nije apsolutno spektakularno, adrenalinsko i zdravo zarazno iskustvo uz koje jednostavno nećete osećati protok vremena. Ceo gameplay deluje kao uspeli akcioni film koji je tematski inspirisan scenom pucnjave na graničnom prelazu iz filma Sicario, i zatim razvučen u akcioni blokbaster u stilu pitomijeg Majkl Beja (režiser Piter Berg pada na pamet, sa ostvarenjima kao što su Lone Survivor i The Kingdom). Više puta spomenuta puna sloboda prilikom igranja, ogleda se u potpuno odrešenim rukama u pristupu kritičnim momentima u igri. Po nepisanom pravilu, nakon kripovanja po terenu i šunjanja do odrediša, sledi osmatranje terena i obeležavanje protivnika (dvogledom ili ultrakorisnim dronom), izdavanje naredbi vašim saborcima da preuzmu i neutrališu do maksimalno tri (izdvojene) mete, čekanje na cooldown pomenutog sihnronizovanog pucanja, i prelazak na sledeću fazu misije (nastavak tihe eliminacije, oslobađanje/hvatanje targetovanih individua, prikupljanje intela, krađa vozila ili nešto deseto).

Nakon što nervi (neminovno) popuste, i kad i najmanja greška u planu i egzekuciji uzbuni neprijatelje, sledi adrenalinsko puškaranje, taktički uzmak, sagledavanje novonastale nepovoljne situacije (u vidu protivničkih pojačanja u skladu sa težinskim stepenom tekućeg regiona), ili brza ekstrakcija na bilo koji mogući način. Sloboda izbora i realističnog reagovanja u misijama, glavni je pokretač sjajne atmosfere Wildlandsa, i glavni generator scena i momenata koji će se retko ponavljati, dajući vam šansu da sami unapred ili u hodu na monitoru režirate sopstveni akcioni film.

Možete da planirate prilaz odredištu helikopterom, sletanje na mesto zaklonjeno uzvisinom, tihu i sinhronizovanu eliminaciju neprijateljskih snajperista na stražarskim kulama, upad u bazu uz prateće odstranjivanje raštrkanih patrola, prebacivanje u infracrveni vid, pronalaženje mete, brzo savladavanje i početak ispitivanja... Samo da biste u sledećem trenutku bili obavešteni da je usamljeni čuvar koji je izašao na puš-pauzu ugledao nešto sumnjivo i podigao larmu, uz vazdušnu tutnjavu UNIDAD helikoptera u daljini, paljenje reflektora i početak vatrenog krkljanca koji ispunjava do tada mirnu radio vezu. Istrčavate iz zgrade praćeni kišom metaka sa suprotne strane, ali i pokrivajućom vatrom vaših saboraca, bez mnogo razmišljanja prilazite obližnjoj, parkiranoj limuzini, ubacujete osumnjičenog u gepek, sa još jednim partnerom brzinski se odvozite i udaljavate iz baze, dok će se ostatak ekipe eksfiltrirati korišćenjem glisera na obližnjem doku... Nakon vratolomne jurnjave po mrklom mraku (uz ugašena svetla), uspevate da odmaknete, parkirate se na samotnom mestu i nastavljate isleđivanje nesrećnika koji se trese kao prut... Wildlands delivers!

Sve ovo praćeno je dodatnim začinima u vidu poduže liste licenciranih oružja (podeljena na ona koja možete prilagoditi pronađenim apgrejdovima, odnosno unikatna koja dobijate na završetku story misije), gomilom unapređenja koja aktivirate prikupljenim resursima i skill poenima, kao i nekoliko specijalki pomoću kojih vam u pomoć priskaču članovi lokalnih pobunjeničkih pokreta (artiljerijski udar, dostava vozila i letelica, pomoć u borbama, izviđanje neprijatelja i slično).

Zločin bi bio ne pomenuti i apsolutno fenomenalnu grafiku u kojoj se sve ovo baškari, sa gomilom izvrsnih detalja (refleksije na mokrim putevima, bare i barice na zemlji, vegetacija, odrazi u vodi, eksplozije i drugo), kao i uverljivo smenjivanje dana i noći i perfektno dočarane atmosferske (ne)prilike (kiša, magla, svitanje i zalasci sunca, vetar koji njiše krošnje i slično). Dizajn zvuka je takođe za sledeću medalju u nizu, oružja zvuče jetko i baš kako treba (naročito prigušeni snajperski hici, na primer).

Ako imate mnogo slobodnog vremena, tri kompanjona sa kojima ste na približnim talasnim dužinama (koji neće vući svako na svoju stranu), upravo ste završili jubilarno maratonsko gledanje obe sezone Narcosa i pomenutog Sicaria, a organizam vam vapi za visokokalorijskim taktičko-akcionim napucavanjem u živopisnom latinoameričkom ambijentu, Ghost Recon Wildlands trenutno nema ni približnu alternativu.