Danilo Bata Stojković u filmu „Ko to tamo peva” kaže da je nemačka medicina najbolja na svetu. Kada neko pominje stvari napravljene u Nemačkoj prvo se misli na automobile, pivo ili kobasice, ali gde se među igračima kotiraju njihove igre? Od klasika poput Giana Sisters ili Turrican, preko serijala Settlers i Anno do modernih franšiza kao što su Far Cry i Crysis, nema sumnje da nemački razvojni timovi imaju tradiciju pravljenja hitova. Ipak, na svaku internacionalno poznatu igru dolazi desetak naslova koji ne uspevaju da steknu veliki broj fanova van Nemačke, to su najčešće upravljačke simulacije, strategije i RPG-ovi.

Najnoviji „nemački specijal” je The Dwarves (u originalu Die Zwerge) iz studija KING Art Games, najpoznatijeg po serijalu avantura The Book of Unwritten Tales. Sem toga što su delo nemačkog studija, Patuljci su rađeni po istoimenoj seriji fantasy bestselera Markusa Hajca. Mehanika same igre kombinuje klasični RPG sa asimetričnim RTS bitkama što zvuči veoma interesantno. Dakle, imamo studio sa više od šesnaest godina iskustva u pravljenju igara, imamo uspešan predložak sa bogatim svetom i intrigantnim likovima i imamo zanimljivu igračku mehaniku koja bi trebalo da ščepa igrača i ne pušta ga satima. Na papiru deluje kao da imamo recept za instant hit, ali da li je zaista tako? Odgovor na ovo pitanje, nažalost, nije potvrdan.

Priča The Dwarvesa smeštena je u Girdlegard, tipičan high fantasy svet bogat magijom i naseljen očekivanim rasama i stvorenjima, od vilenjaka, preko goblina do naslovnih patuljaka. Civilizovani deo Girdlegarda podeljen je na pet kraljevstava koja zajedničkim snagama odbijaju napade hordi orka iz divljine. Kada patuljačka odbrana kraljevstava biva ugrožena, sa druge strane Girdlegarda mag Lot-Ionan pokreće sled događaja koji će promeniti sudbinu svih kraljevstava - šalje svog usvojenog sina, patuljka Tungdila, na naizgled običan kurirski zadatak...

Među brojnim problemima koji muče The Dwarves nalazi se i neadekvatna prezentacija ogromne količine izvornog materijala i lorea. Od samog početka igra vas zatrpava tonama ekspozicije i krajnje čudnim dijalozima. Kada shvatite da umesto „normalnog” razgovora likovi efektivno čitaju fragmente iz knjige (sa opisima, objašnjenjima i tokovima misli) postaje očigledno da iole ozbiljnija dramatizacija nije bila nešto o čemu su autori igre uopšte razmišljali. Dodatan problem je grafičke prirode. Naime, igra koristi iste modele likova tokom dijaloga i ingame međusekvenci kao i tokom RPG istraživanja i RTS okršaja. Dok se krećete i upravljate likovima i koristite veći zumaut zbog preglednosti - problema nema, ali kada se kamera približi nedostaci u kvalitetu modela, tekstura i animacija postaju bolno očigledni. Na kraju, tehnički problemi tokom dijaloga verovatno ne bi smetali hard core fanovima RPG-a da njihove odluke tokom tih razgovora (ili tokom kretanja po mapi sveta) imaju bitan uticaj na tok igre. Da stvari budu gore, ovo je toliko linearna konverzija knjige u igru da odstupanje od radnje knjige ili nije moguće ili vodi direktno u smrt i učitavanje poslednje snimljene pozicije.

Sve te abnormalnosti u pristupu pripovedanju i grafici predstavljaju glavne prepreke prilikom igranja The Dwarvesa, poput stražara na kapiji koji od ovog naslova neprestano odvraća sve potencijalne igrače koji su se drznuli da pokrenu igru bez prethodnog čitanja knjige i naoružavanja strpljenjem vojno-industrijskog kvaliteta. Ukoliko ipak uspete da ostanete uz The Dwarves nešto više od sat vremena, počinje neizbežno navikavanje na njene specifičnosti, pa čak i povremeno zabavljanje uz sam sadržaj - naravno, pod uslovom da radite tačno ono što su dizajneri zacrtali jer, zaboga, tako piše u knjizi. I onda, nakon što ste naučili da vam je snimanje pozicije najbolji prijatelj i našli momente veselja unutar mušičavosti Dwarvesa - ’op, međusekvenca sa zumiranjem na neko lice koja podseća na lošu gumenu masku i vaš krhki osećaj uranjanja u igrački svet biva grubo šutnut niže leđa.

Uz kretanje po mapi sveta koje donekle uspeva da simulira nasumičnost i utisak da odlučujete o toku igri, „meso” Dwarvesa su taktičke bitke. Da su u pitanju sukobi manjih družina kao u brojnim RPG naslovima i Dwarves bi bio brzo okarakterisan kao RPG, ali ovde su u pitanju sukobi nekoliko junaka ili omanje družine sa jedne strane i mini armija ili hordi sa druge. Bitku u svakom trenutku možete da pauzirate i da izdate naredbe svojim junacima, što nije samo opcija, nego obaveza jer AI koji ih automatski kontroliše nije najbistriji. Kako igra odmiče Tungdil stiče sve više prijatelja i vaš izbor saboraca se povećava. Svi oni napreduju i dobijaju sve više borbenih sposobnosti, a u skladu s tim, okršaji postaju sve kompleksniji i izazovniji. Konvencionalno ratovanje često nije dovoljno za poraz protivnika, nego je neophodno i kreativno korišćenje okoline što se, efektivno, svodi na guranje neprijatelja u provalije, vatru ili druge opasnosti na bojnom polju. Linearna okovanost igre za knjigu pomalja svoju ružnu glavu i u bitkama jer svaki lik je i protagonista iz knjige kog ne smete da izgubite dok to nije skriptovano. Zaista, nakon nekog vremena čovek se zapita da li je uživao u određenom sporednom questu i pratećoj borbi samo zato što se čini da je na momenat pobegao iz narativnog koridora knjige.

Zbog svega navedenog The Dwarves je definicija propuštene prilike. Solidna mehanika borbe, dobar lore i kvalitetna glasovna gluma potčinjeni su kombinaciji loše dramatizacije, neujednačene grafike i nesrećne odluke da je linearno pripovedanje radnje knjige bitnije od davanja slobode igračima da zapravo uživaju u autentičnom RPG iskustvu. Čak ni fanovi knjige, koji su jedina objektivna ciljna grupa za ovaj naslov, neće biti voljni da plate čak četrdeset evra za The Dwarves, a kamoli ozbiljniji ljubitelji RPG-a.