Unapređen gotovo u svakom segmentu, Watch Dogs 2 je trebalo da bude jedna od IGARA ove zime. Međutim, njeni autori su, baš kao i kolege iz razvojnog tima Hangar 13, upali u sličnu zamku - malo toga zaista novog je na tanjiru, pa je novi Watch Dogs, iako za koplje bolji od Mafie III, naslov koji do samog kraja ostaje nedorečen. Brojke govore da igrači zaokret u „načinu pričanja” nisu baš dobro prihvatili, pa od samog početka Watch Dogs 2 ne uspeva da isprati hype koje ne jenjava još od prvih najava.

Veze sa prethodnom igrom gotovo da nema, osim što ozloglašeni ctOS sada jaše u verziji 2.0 i da je iz Čikaga migrirao u San Francisko. Tamo zatičemo mladog hakera - Markusa Holoveja, kako izvodeći bravuru u dobro čuvanom serverskom „gnezdu” pokušava da postane član lokalne grupe hakera po imenu DedS3c. Zajednički bi trebalo da ustanu protiv špijunskog operativnog sistema, koji je kao pošast naselio „pametne kuće”, kuhinjske uređaje i svakodnevni život ljudi. Podaci koje ctOS prikupi bez znanja ljudi slivaju se u centralnu bazu podataka i onda koriste za dobrobit šačice moćnika iz senke. Uz velike korporacije koje manipulišu informacijama zarad upravljanja berzama i tokovima novca, tu je i država koja ima neku svoju izvrnutu agendu...

Markus je prava mašina za rešavanje svakojakih zadataka i problema. Lako je upao u glavni ctOS server i sa njega izbrisao svoje biometrijske podake, ali je usput pokazao da ume kao Ezio da se šunja po budžacima i od života odvaja iznenađene čuvare. Uz gušanje i šaketanje, nije mu strano ni korišćenje vatrenog oružja. Igra vas ne tera da se priklonite jednom stilu igranja, ali ne može da se zanemari da je Markus kao debagovana stranica programskog koda - šta god da upišete na nju primiće se kao mladi luk u proleće. Unapređivanje sposobnosti obavlja se nakon uspešno obavljenih misija i to je zapravo trenutak kada treba da se odlučite kojim putem će Markus krenuti. Da li ćete postati nemilosrdni ubica ili nečujni nindža koji dođe-vidi-uradi šta treba i onda nestane kao da ga nije ni bilo ili, pak, manipulator-tehničar kojem su gedžeti i poigravanje sa „pametnim uređajima” na daljinu primarna osobenost. Bez obzira na to kojim putem odlučite da se krećete, na krajnji ishod igre nećete uticati, sve da ne otključate ni makar jednu kategoriju poboljšanja.

Upravo smo vam naveli jedan od razloga zbog kojih nešto iskusnijim igračima Watch Dogs 2 može da bude dosadan i „mršav”. Sve se svodi na prepoznatljivu šemu događaja i akcija koje savladavate bez finesa i elegancije. Dobijete misiju, bezobrazno otimate prevozno sredstvo, stižete na lokaciju i tamo se obračunavate sa neprijateljima ili pokušavate da ih nadmudrite koristeći gedžete ili pomrčinu kao zaštitu. Gedžeti su sasvim OK, ali ne možemo da kažemo da ni to nije već toliko puta viđeno do sada. U personalne računare, tablete, servere i ostalu elektroniku „upadate” daljinski i imate izbor da naterate uređaj da pišti i privuče pažnju prisutnih, da ga pretvorite u zamku ili jednostavno detonirate u pogodnom momentu. Daljinski otključavate i vrata, a najzanimljivije od svega je što je dozvoljeno da manipulišete i saobraćajem i to ne samo semaforima, već i automobilima koji jezde putevima. U pojedinim misijama suptilno se nagoveštava da treba da preduzmete tihi pristup problemu, ali nemate mogućnost da tela pokošenih neprijatelja sakrijete na sigurno mesto gde neće privlačiti pažnju. Slična stvar je i sa „uzbunjvačima” koji će pomoć pozvati na najmanji šušanj, čak iako vas ne vide (naravno, poslaće vaš detaljan opis gorilama od kojih su zatražili asistenciju). Ove stvari, ipak, nerviraju u manjoj meri od očekivane. Prvo mesto je rezervisano za jurnjavu sa momcima u plavom, bez toga izgleda ništa ne može da prođe, a svaki put je podjednako dosadno i isto. S pozitivne strane, hakovanje se u nekim situacijama mora obaviti ručno, kada je potrebno rešiti seriju puzzli i sprovesti struju/signal do odredišta koristeći različite poglede (premeštate se sa kamere na kameru), odnosno drona koga možete da lansirate.

Najslabiji deo igre je priča - onako tanka, naivna i neintrigantna. Petoro mladih iz podruma rade to što rade zato što su jedina nada čovečanstva i poslednja linija odbrane od zlih ugnjetavača u svilenim košuljama. Beh! Svaka preduzeta akcija donosi nove pratioce, grupije koji glavne likove priče teraju da idu dalje. Već smo nagovestili da se levelovanje glavnog lika obavlja u korelaciji sa tim - umesto sticanja iskustva on u akcijama dobija nove pratioce, a oni mu donose naročit broj research poena kojima aktivirate nove moći. Ispada da sve u igri radite da biste se svideli svetu oko sebe i ljudima koji prate vaše poduhvate preko društvenih mreža. Ako u tom procesu koknete nekog od nedužnih ili se sukobite sa organima reda, nikog nije briga. Fanovi će da vas prate šta god da uradite. Sledeća stvar koja nam se nije dopala su sami likovi. Markus je osoba sa kojom se teško povezujete. To što možete da ga obučete po volji i naterate da se ponaša kako želite u samim sukobima ne utiče na ono što priča i radi u izrežiranim međuscenama. Njegovi motivi su sumnjivi, a potezi nisu vredni naklonosti. Isto može da se kaže i za ostale članove družine. Sitara je umetnica nežnog duha koja ni sama ne zna šta radi u svetu hakera, Vrenč ne skida masku sa lica i čini se da više voli automobile i uređaje od samog hakovanja, a Horacio bi najviše voleo da radi za Gugl i to što se našao u središtu vatre mu smeta iako to ne priznaje. Na kraju, tu je Džoš,klinja sa posebnim potrebama koji vuče opasan bagaž iz mladosti i teško da bi se odvažio na učešće u „projektu” takvih magnituda. Eto, Mafia III je barem imala sjajnu priču, donekle i likove sa kojima saosećate, dok Watch Dogs 2 „persone” posmatrate kao lutke od kartona.

Na svu sreću, misije nisu toliko dosadne i prelazi sa primarnih na sporedne vešto su uklopljeni u celinu. Akcija se polako odmotava i nekako zaboravljate na ponavljanje i sistem upravljanja vozilima koji je još uvek užasan, ali bolji nego u originalnoj igri. Fizičkog modela ne bi se postideli ni zaposleni u EA Sportsu koji bi bez problema i blama mogli da ga „angažuju” za novi Need For Speed. Nigde realizma, ma nigde ni ugodnosti - jurcate kao sumanuti, kočite skoro u mestu, a skrećete bez ikakvog zanošenja ili brige da ćete zbog inercije završiti u jendeku ili fasadi obližnje zgrade. Ipak, od brljave vožnje, pešačenje gradom i njegovom okolinom još je napornije, pogotovo što imate utisak da ljudi stalno spavaju ili da su otišli na godišnji odmor. Saobraćaj je kao seoski, na ulicama retko da ima nekih dešavanja i vidi se da je sve prilično strogo i sa namerom skriptovano. Kad se stvar uporedi, recimo, sa GTA V, razlike vam dođu kao nebo i zemlja. Osim misija, malo šta pametno u igri možete da radite „sa strane” (trke ili taksiranje VIP lica), ali do pola igre to ćete u potpunosti zanemariti jer je bespotrebno i uniženo fizičkim modelom i načinom upravljanja.

Igru smo imali prilike da probamo samo na PlayStationu 4 i sem manjih bagova i „štuckanja” sasvim se lepo borila sa akcijom. Sve klizi glatko i iako rade posao ni grafika ni zvučna komponenta nisu za uzdahe. Doduše, ni prethodnik nije imao problema sa kotrljanjem na Četvorci, PC iteracija je bila ta koja je prokazana. Iako „OMG-efekta” nema, Watch Dogs 2 je u tehničkom departmentu mnogo napredovao u odnosu na keca, pa sa te strane žalbi nema. Soundtrack jedne Mafie (II ili III, izaberite sami) je nedodirljiv, pa ne pomaže ni Čajkovski, čije note se povremeno čuju iz zvučnika.

Watch Dogs 2, baš kao i likovi iz igre svojim virtuelnim fanovima, pokušava da se dopadne igračima po svaku cenu. Ipak, igri nedostaje prstohvat mračnog, osvetnik koji zbog sopstvene zle sudbine traži ortake koji će mu pomoći da glavonju koji je kriv za sve pošalje kod Manitua. Decu iz Watch Dogs 2 bi u Mafia III pojeli za doručak i nikog ne bi mogli da ubede kako su cool i na top-listama svih društvenih mreža. Na svu sreću, kao celina, Watch Dogs 2 uspeva da prođe, čak iako zanemarite online komponentu i izazove koji dolaze od internet igrača. Mlađi naraštaj će pre uspeti da se poistoveti sa radnjom, dijalozima i dilemama glavnih junaka, dok će oni iskusniji patiti za Red Dead Redemptionom i Grand Theft Auto V. Jednostavno, dok smo sa DedS3com preživljavali dobre i loše trenutke, nama se činilo da je igra samo skup nabacanih ideja koje svakog trenutka mogu da se rasprše kao balon od sapunice. Do kraja se, nasuprot gunđanju, to ne dešava, a kako ni nama nije jasno. Često pominjana Mafia III sa gomilom svojih mana nam je jače držala pažnju nego Watch Dogs 2 sa svojim fancy dodacima i vešto skriptovanim misijama. Nadamo se da će u Ubisoftu dobro da razmisle šta će dalje sa franšizom, jer treba nam nemilosrdni osvetnik, a ne još jedna „Glee” postava koja ima bolje vokalne sposobnosti od Pavarotija i Bočelija zajedno, iako to niko sem autora ne može da potvrdi.