Stigla je Tiranija. Nakon odličnog Pillars of Eternity, u Obsidianu su odlučili da se fokusiraju na svoju specijalnost, roleplaying negativaca.

Priznajemo da smo zaprepašćeni razlikom u odnosu na PoE. Neko bi koncept razradio u starom okruženju, ali ne i Obsidian. Tyranny cilja na dijametralno drugačije iskustvo i prema Pillarsu je kao Torment prema Baldur’s Gateu. Tyranny nije smešten u šaroliki fantasy svet kao PoE: fantastična bića svode se na beastmene (koji liče na holivudske vukodlake) i energetska bića bane, bez nekih posebnih kerefeka-varijanti.

Overlord Kyros vlada putem ideologije slične modernom totalitarizmu, što je vrlo uspeo i uznemirujuć deo lorea. Magija, privreda i svi aspekti života regulisani su drakonskim zakonima koji se nemilosrdno sprovode. Propaganda je sveprisutna i često se nazire činjenica da niko ne zna o istoriji, magiji ili događajima u imperiji ništa konkretno, dok glasine i mitovi dodatno otežavaju spoznavanje istine. Osim kulta ličnosti, podanici ne znaju ništa o Kirosu, čak ni kog je pola, pa ga se još više plaše, s obzirom na to da su moćne razorne čini jedina manifestacija Kirosa. Kirosovi zvaničnici su Arhonti koji vladaju nekom pojavom ili konceptom u maniru grčkih bogova (Arhont Kamena, Pravde, Vatre, itd). Kiros im daje preklapajuće resore i ohrabruje ih da drže jedni druge na oku, a povremeno i da se bore za prevlast.

Za razliku od fantasy Renesanse iz Pillarsa, gde su duše i magija predmet naučnog diskursa, Tyranny je smešten u rano Gvozdeno doba. Gvozdeno oružje dostupno je samo Kirosovim elitnim trupama, a sredstvo plaćanja su gvozdene i bronzane alke. Većina naselja i tvrđava odaje utisak primitivnosti, a ekonomska i kulturna nazadnost se brzo uvidi. Jedini bastion nauke u svetu je gilda magova/učenjaka bazirana u Biblioteci, koja biva promptno pretvorena u vulkan tokom Osvajanja, jer Kiros nije baš mecena i prosvetitelj.

Tokom igre kroz naznake dolazimo do zanimljive interpretacije funkcionisanja magije, koja je u potpunosti u skladu sa tematikom igre. Ne može se reći da je skroz originalna, ali nihil sub sole novum, što je posebno tačno u fantastici. Opet je tu izgubljena napredna civilizacija, još misterioznija nego obično.

Igra počinje kada Kirosove armije napadnu Tiers, poluostrvo zaštićeno planinama i jedino mesto na svetu kojim Overlord ne vlada. Igrač je Fatebinder, izvršni sudija u službi Arhonta Pravde, efektivno fantasy Judge Dredd. Posle kreiranja lika sledi Conquest, uvod u igru koji pred vas stavlja seriju izbora na osnovu kojih se određuje vaša uloga tokom Kirosovog Osvajanja. Ono što odaberete znatno menja svet igre i utiče na odnos likova i fakcija prema vama.

Ubrzo posle Osvajanja diže se pobuna u maloj dolini, koju generali ne uspevaju da uguše. Vas šalju da proklamujete Edikt, kletvu Overlorda koja će pobiti sve u dolini ako pobunjenička tvrđava ne bude zauzeta za osam dana. Igrač je prinuđen da posreduje između dvojice zavađenih Arhonta. Možete da stanete na stranu jednog od njih, pobunjenika ili da uzmete stvar u svoje ruke. Zavisno od izbora, drugi čin će biti potpuno različit, cele deonice će biti nedostupne i većina misija drugačija.

Izbor saveznika je odsečan, kad im jednom okrenete leđa (ili zabodete nož u njihova) pripadnici frakcije će vas često automatski napadati. Nema balansiranja i manipulisanja frakcijama i reputacijama, što je šteta, ali razumljivo sa stanovišta dizajna igre. Igra ne registruje neke od vaših odluka kao reputacione promene, ali opet možda autor nije u pravu kad smatra da se uzdržavanje od ubistva ranjenog vojnika treba nagraditi zahvalnošću.

Arhont Rata, predvodi Disfavored, elitnu armiju sačinjenu od plemstva Severa. Inspirisani makedonskom falangom do tog detalja da su ohrabrivani da stupaju u seksualne veze između sebe (ovde ipak ima i žena). Krajnje disciplinovani i odani, ali i ksenofobi koji praktikuju veoma rigidan sistem vladavine oslonjen na porobljavanje i masovno ubistvo. Arhont Tajni vodi Scarlet Chorus, haotičnu rulju koja prima svakog, gde se meritokratija svodi na konstantne borbe oko vođstva, a sloboda na mučenje i pljačkanje stanovništva. Oblače se i ponašaju kao na War Boys iz Mad Maxa ili Fiends iz New Vegasa.

Osvežavajući momenat je to što ni pobunjenici nisu ništa bolji. Međusobno zavađeni, porobljavaju beastmene, seksisti (prema muškarcima) i neosetljivi prema patnjama koje narod trpi zbog njihove na propast osuđene pobune. Plaćenici, pored toga što poseduju sve karakteristike koje asociramo sa plaćenicima, voršipuju baneove i nalaze se pod komandom preambicioznog ludaka. Beastmani su divljaci čija se kultura svodi na pravo jačeg i kojima je lov na ljude zabava.

Lore igre fantastično je osmišljen i građen sa velikom posvećenošću detaljima. Likovi su uglavnom stelarno napisani, što posebno važi za pratioce, od kojih svako ima svoju (tužnu) životnu priču. Pravo je uživanje pratiti kako se njihovi stavovi menjaju u zavisnosti od vaših akcija. Poseban utisak su ostavili Sirin, devojčica Arhont Pesme i Lantry, mag/istoričar koji ima genijalne izjave i insistira da napiše hroniku o vašim poduhvatima.

Odlično i uverljivo napisani su i drugi NPC-ovi, posebno Arhonti, koji su svi redom neuravnoteženi, zbog moći kojima raspolažu. Arhont Tajni, šizofreni mučitelj koji krade umove žrtava ili apsurdno lawful Arhont Pravde. Uz prave odluke tokom igre, čeka vas druženje sa Bleden Markom, Arhontom Senki, koji neodoljivim šarmom i ponašanjem evocira sećanje na Jacka iz Bloodlinesa, što je jedna od vrhunskih pohvala koja se može izreći na račun NPC-a.

Side questova i istraživanja ima malo, igra je dizajnirana tako da nikad ne zaboravite da ste moćni komesar osvajačke imperije. Prilikom jedne od retkih sporednih misija možete, metodom šestoperac u glavu, ubogoj seljančici dati do znanja da gospodar života i smrti celog regiona ne planira da joj pomogne u njenoj težnji da stupi u vojsku.

Većih gradova u igri nema, što se može obrazložiti nerazvijenošću regiona, tako da zaboravite na špartanje novim Defiance Bayom. Računaćemo to kao plus, jer praktično nema zgrada u koje treba ulaziti, a učitavanja su iritantna kao u PoE.

Dijalozi su maestralni i pružaju ogromne mogućnosti roleplaya, često imate nekoliko opcija u dijalozima koje rade istu stvar, pa možete detaljno profilisati tip ličnosti vašeg avatara, da li je odgovorni šraf u mašineriji, ubilački nastrojen psihopata ili amoralni makijavelista. Dugo ćete premišljati oko izbora, truditi se da predvidite konsekvence i trampiti moralna načela za reputacione bodove. Recimo da li zarobljenike pobiti ili izložiti brutalnoj inicijaciji i službi u Horu? Dijalozi su daleko fokusiraniji i efektniji nego u većini RPG-ova. Reference sa objašnjenjima su genijalne i zaista olakšavaju praćenje priče.

Potpisnik ovih redova je unapred strepeo od završnog okršaja sa Kirosom i okončanja strahovlade, jer bi to bio kliše oprečan ostatku narativa. Međutim, kraj dolazi u najboljem momentu, a drevna civilizacija, priroda magije i Kiros ostaju relativne nepoznanice kojima će se pozabaviti nastavak.

Razvoj lika je elegantna mešavina sistema iz igara PoE i TES. Atributi se unapređuju sticanjem nivoa, a veštine korišćenjem ili treningom. Svaki pratilac ima dva-tri unikatna stabla sposobnosti, a vaš lik šest, što daje mnoštvo opcija za napredovanje. Sistem je prefinjen, kompleksan i vredan hvale. Reputacijom kod frakcija stičete jedinstvene sposobnosti, a kod kompanjona moćne kombo poteze. Artefakti vam daju specijalke čija snaga raste upotrebom. Pomoćne veštine koje su u Stubovima Večnosti bile beskorisne, ovde se koriste u rešavanju problema i dijalozima umesto atributa. Athletics svakako vredi, jer ćete u većini dijaloga imati opciju da sagovornika udarite, ščepate za gušu ili na sličan način iskažete svoj Kirosom dan autoritet. Novi magijski sistem je fantastičan. Kombinovanjem znakova, stvarate čini čiji je broj enorman. Magiju mogu koristiti svi, uz ograničenja lore nivoa i cooldowna.

Borba funkcioniše kao u PoE, ali je bolja, fluidnija i lakša za kontrolu, pošto vodite samo tri pratioca. Ograničenu paletu neprijatelja čine vojnici nekoliko frakcija, koji se bore na sličan način u formaciji melee-range-mage, dok beastmeni i bane nanose arcane damage.

Okršaji su laki, a kad Sirin dostigne 13. nivo, postaju komični. Šta drugo očekivati, ipak je ona Arhont, pa ćemo to smatrati odličnim primerom sinergije gameplaya i narativa.

Dok Saruman i Sauron moraju da se zadovolje sa po jednom monolitnom, zloslutnom, crnom kulom, vi ih možete imati pet, unaprediti ih i regrutovati trgovce i trenere. Kula sa podanicima na vrhu podseća na Divinity 2, nažalost, ovde ne možemo da se transformišemo u zmaja.

Gluma je odlična, zvučni efekti vrhunski, a muzička podloga perfektna. Grafika je bolja od one u PoE i vizuelni stil je drugačiji. Estetika Tiranije je mračna i brutalna, ponekad i previše, redovi ljudi nabijenih na kolac se javljaju u toj meri da bi ih i Vlad III Cepeš smatrao preteranim.

Nekom se neće svideti uzak fokus igre i način na koji se završava, ima i par manjih bagova, ali to ne može da pokvari užitak koji igra pruža.

Po pitanju atmosfere Tyranny briljira . Igra vas navlači da se uživite u ulogu fentazi gaulajtera i povlači moralnu introspekciju. Zlo u Tiraniji nije uobičajeni RPG kliše, to je sastavni deo društva kom vaš lik pripada. Otpor je uzaludan i vaši naizgled plemeniti postupci imaju često katastrofalne posledice. Zateći ćete se kako razmišljate o prirodi moći, zla i ljudskog stanja uopšte, istovremeno racionalizujući postupke lika kog vodite i profilišete na retko viđenom nivou. Zaista moćno i vredno iskustvo koje ne treba propustiti.