Pre dobrih devet godina, pre nego što su indie naslovi vrebali na svakom koraku, norveški dizajner igara Simon Andersen najavio je, ispred male firme D-Pad Studio, da razvija retro žanrovski amalgam inspirisan Nintendovim klasicima sa ciljem da izmami osmehe na lica kako starim igračima tako i novim pokolenjima. Na žalost tima koji je radio na Owlboyu i nestrpljivih igrača razvoj ove igre nije tekao glatko kao što je očekivano pa je više puta počinjano od nule čak i nakon što je postojala igriva alfa. Ipak, za razliku od brojnih naslova koji upadnu u „limbo razvojnog ciklusa” i iz njega izađu takvi da bi im bolje bilo da se nikada nisu ni pojavili u prodaji, Owlboy je svedočanstvo da se ponekad fanatizam tvoraca igre i čekanje na njihovo delo i te kako isplate jer su potpuno uspeli u onome što su naumili.

Igra je smeštena u fantastični svet sačinjen od ostrva koja plutaju kroz nebeska prostranstva. To je svet koji su nekada davno u red dovele Sove, moćni humanoidi koji su tokom vekova svedeni na malobrojne čuvare. Otus je dobroćudni, nemi dečak koji šegrtuje da sam postane jedan od Sova kod nestrpljivog Asioa (čije ponašanje je toliko iskarikirano da prevazilazi okvir humora i zalazi u domen kritike obrazovnih ustanova). Kada Otusovo seoce napadne misteriozni lopov, a zatim i ekstremno dobro organizovani pirati, započeće sled događaja koji će da povede našeg junaka i njegove prijatelje na neverovatnu avanturu.

Rekosmo da je Owlboy amalgam žanrova koji direktno vuče korene u Nintendovim hitovima. Igra bi mogla da se pojednostavljeno opiše kao platformska avantura, ali to je samo deo mozaika. Zaista, sem očiglednih Metroidvania korena tu su i fragmenti serijala Super Mario i Zelda. Finalna kombinacija daje nam igru sa naslovnim likom koji leteći istražuje načelno otvoreni igrački svet. Jedna od retkih zamerki odnosi se upravo na taj otvoreni svet i odsustvo nekakve mini-mape koja bi pomogla da se orijentišete. Ipak, to odsustvo je potpuno u duhu retro igara, a i vrlo brzo ćete se navići na ovo „ograničenje”. Ponekad, kada ga situacija ili okruženje sprečavaju da leti, Otus se ponaša kao klasični, prizemljeni platformski junak. Sem toga, kada leti može da ponese različite predmete i pomera ih kako bi aktivirao prekidače za otključavanje kapija ili ih bacio na protivnike. Autori igre bili su prilično maštoviti u ovom delu igre pa će vas njihov pristup određenim logičkim izazovima, kao što su, na primer, manipulacija oblacima ili raznovrsna upotreba ćupa koji sami punite vodom, posebno razveseliti.

Iako Otus može da ošamuti neprijatelje, pri pomenutom obračunavanju sa protivnicima pomažu mu saveznici, kao što je njegov najbolji prijatelj Geddy. Kasnije, tokom avanture upoznajete Alfonsa i Twiga, a nakon što ih regrutujete, saveznike možete dodirom tastera pozvati i poneti ih u nebeske visine. Tako dobijamo tandem u kom Otus leti i upravlja, a saveznik nišani i puca. Twin stick shooter izvođenje sasvim lepo podržava ovakav pristup, a komande su prijatne i preko džojpeda i u kombinaciji tastature i miša. Što više saveznika imate, možete da rešavate kompleksnije logičke izazove i prevazilazite otpornije neprijatelje i prepreke. Iako načelno nije teška, igra vam ipak nikad ne dozvoljava da se opustite, već vam redovno daje deonice gde je Otus prepušten samom sebi, ili je trenutno nedostupan upravo onaj saveznik koji bi prelaženje tog problema učinio prelakim. Tu su i deonice u kojima nosite privremene saveznike i koristite njihove jedinstvene napade, kao i naročito izazovne borbe sa bossovima tokom kojih ćete često morati da u letu (bukvalno) menjate saveznike kako biste iskoristili njihov specijalni napad u idealnom trenutku. Bitke sa bossovima su svakako najteži delovi Owlboya, ali u bilo kom trenutku Otus ostane bez života jednostavno će se učitati prethodni automatski savegame. Za razliku od Otusa, njegovi saveznici su neranjivi pa čak i kada vam ispadnu (recimo prilikom napada) ili ih sami lansirate na pogrešno mesto pa se strmoglave u ponor ispod vas - neće im biti ništa i brzo možete da ih ponovo prizovete u akciju.

Sem zarazne mehanike i kvalitetne priče bogate šarenim likovima koji se upuštaju u opširne dijaloge Owlboy može da se pohvali i vanserijskom audiovizuelnom komponentom. Prelepa 2D pixel art grafika direktno salutira osmobitnim i šesnaestobitnim igrama koje su poslužile kao inspiracija za ovaj naslov. Koliko truda je uloženo u dizajn i crtež posebno se vidi u specijalnim situacijama kada se kamera automatski udalji i pokaže vam mnogo veći deo sveta, sa mnogo sitnijim pikselima. Muzika na momente oduševljava i više nego grafika jer na čas podseća na teme iz klasičnih igara, čas na melodije iz animiranih filmova, a sve vreme se nenapadno prilagođava okruženju i situaciji. Sve pohvale za kompozitora Jonathana Geera.

Verovatno najveći problem sa kojim se Owlboy suočava je stav publike prema indie naslovima. Pre devet godina, kada je ova igra najavljena, retro pristup je bio novina dok se danas gušimo u njima. Sem toga, veliki broj novih indie igara sa retro šmekom jednostavno nije dobar, već njihovi autori love u mutnom za nostalgičarima željnim naslova stare škole ili još gore hipsterima željnim pozeraja po društvenim mrežama. Zbog toga nas posebno raduje što je Owlboy toliko dobar i što će utažiti žeđ za kvalitetnim old school igrama čak i pored toga što su tokom godina mnogi šarlatani dali sve od sebe da zagade bunar. Ovo je naslov koji će u svoj maštoviti svet uvući jednakom snagom i nove igračke naraštaje i starije igrače koji su odrasli tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka uz igre koje danas smatramo klasicima. Na kraju ostaje samo da izrazimo želju i nadu da će Simon Andersen i D-Pad Studio nastaviti da prave igre ovakvog kvaliteta, samo ipak brže jer iako je Owlboy naslov koji je vredelo čekati devet godina bilo bi šteta da im toliko vremena treba i za sledeću igru.