U moru polurealizovanih retro-indie igara koje rastu po Steamu kao pečurke posle radioaktivne kiše, nije baš uvek lako izdvojiti nešto što zaslužuje pažnju igrača. Na svu sreću, The Final Station je jedan divan predstavnik retke vrste pikselastih avanturističkih arkadica, sa određenom dozom nepatvorenog šarma i zavidnim stepenom adiktivnosti, čineći sjajan double feature sa Zombie Night Terrorom koji opisasmo pre neki mesec.

Radnja igre odvija se u blago iščašenom svetu kojeg je zadesila invazija neidentifikovanih metalnih kapsula, koje su nakon udara o tlo počele da oslobađaju misteriozni zelenkasti gas. Slabiji i neotporniji bivaju momentalno zaraženi i transformisani u krvožedne kreature koje bauljaju za neinficiranim ljudskim plenom, dok malobrojni preživeli koliko-toliko nastavljaju život u manjim, izolovanim enklavama i zajednicama, odnosno u nekoliko velikih kapitola i sigurnih luka.

Igrač je u ulozi simpatičnog mašinovođe koji ima zadatak da prugom, kao jedinim sigurnim načinom za putovanje i transport robe, „opaja” mnogobrojna naselja i gradiće, i preveze zainteresovane mušterije do pomenutih većih gradova (uz određenu robno-novčanu naknadu). Pored ovoga, vrlo brzo ćete morati da pomognete i nadležnima u pokušajima da anuliraju štetne uticaje novonastale situacije (prevozom određenih komponenti za izradu stanovitog ultimativnog oružja), odnosno pripremama za eventualnu sledeću posetu iz mračnog svemira.

Vaša simpatična odiseja po tračnicama odvija se u dva smenjujuća režima igranja. U prvom obilazite pomenuta, veća ili manja naselja, spašavate malobrojne preživele koji su voljni da vam se pridruže do sledećeg većeg grada, i grozničavo tražite četvorocifrenu šifru koja će vam omogućiti skidanje blokade na stanici kako biste nastavili putovanje. Mehanika igranja je maksimalno funkcionalna i jednostavna, i počiva na pažljivom otkrivanju terena (sve sobe, prostorije i ostalo su zatamnjene dok ne otvorite vrata ili razbijete prozor na njima), interakciji sa malobrojnim predmetima/likovima koji veselo zasvetle kada prođete kraj njih, kao i napucavanju ili izbegavanju nasrtljivih zombija koji se momentalno ustremljuju na vas ako ste na istom spratu, i dovoljno blizu da vas nanjuše.

Kao što i prilični jednoj igri koja se vrti oko zombipokalipse, taktičko odstranjivanje neprijatelja i maksimalno kalkulisanje i racionalno trošenje municije i ostalih pomoćnih sredstava od presudne je važnosti. Od arsenala na raspolaganju imate samo bijedni pištoljčić, dvocevku, sopstvene pesnice i mitraljez (u završnim fazama igranja), tako da bilo kakvo veselo prangijanje ne dolazi u obzir, jer ćete municiju tek sporadično pronalaziti po terenu. Pomenuto pesničenje je vrlo zahvalno za sporije protivnike, dok ćete one brže (ili eksplozivnije) moći da neutrališete i gađanjem pojedinim predmetima iz okruženja (kancelarijske stolice, kutije, wc-šolje, burići i slično). Protivnici ne dolaze u puno različitih oblika, ali su izuzetno opasni ukoliko dozvolite da vam priđu, jer će vas izbubetati i izujedati za tili čas.

Jednom kada pokupite potencijalne putnike, pronađete šifru i vratite se do svoje verne lokomotive, sledi druga faza igranja. Voz se kreće automatizovano po pruzi do sledeće stanice, dok je na vama da održavate putnike u životu, opslužujući im skale gladi i zdravlja koje opadaju većom ili manjom brzinom. Ovo radite uzimanjem pojedinačnog lanč ili paketa prve pomoći iz lokomotive, i odnošenjem do mušterije koja je pred kolapsom. Zalihe hrane pravite isključivo pronalaženjem po nivoima, dok prvu pomoć (kao i municiju) možete sami da pravite kombinovanjem različitih materijala, koje takođe donosite iz napuštenih naselja. Pored ovoga, bitan faktor održavanja vaše tekuće družine u životu je i briga da svi sistemi voza rade uz optimalni strujni output, jer u suprotnom dolazi ili do usporavanja kretanja ili gubitka struje, što negativno utiče na putnike i ubrzava im trošenje pomenutih skala (dotične sisteme regulišete kroz jednostavne igričice-kliktalice).

Ceo ovaj deo u vozu dodatno pojačava osećaj teskobe i napetosti, i lepo se uklapa sa ostatkom igre (uz vrlo koristan novčani i bonus u opremi i unapređenjima koji dobijate za spašene putnike), ali za sobom povlači i nekoliko zamerki što se tiče načina na koji je sve osmišljeno. Ne postoji mogućnost odzumiranja kako biste lepo videli celu kompoziciju i sve putnike na jednom ekranu, dok gomili komentara i dijaloga između putnika nećete stići da posvetite pažnju, jer ste stalno zauzeti jurnjavom od dispanzera do putničkog vagona, a isto važi i prilikom korišćenja glavne konzole koja donosi nekoliko narativnih momenata (prepiska sa nekoliko drugih likova, opisi stanica, pomenuto kraftovanje predmeta i slično). Još jedan loše odrađen element igre je i nemogućnost da uđete u voz jednom kada stignete do tekuće stanice, tako da municiju ili prvu pomoć možete da pravite tek kada pređete nivo i vratite se u kompoziciju.

Na tri mesta u igri posetićete i velike, sigurne habove i metropole, u kojima nema protivnika, i gde istovarujete trenutnu turu putnika, uz mogućnost da obnovite zalihe prve pomoći, hrane, municije i ostalog. Na ovim lokacijama se luckasto-sumorna priča The Final Stationa i najviše odmotava, kroz različite NPC-ove koje ćete sretati, kao i razne opise, ceduljice, poruke, i isečke iz novina. U ovome leže i najveća čar i kvalitet igre, jer gotovo svaka nova stanica, baza, naselje ili seoce donosi nešto novo i sveže, bilo po pitanju strukture nivoa, bilo u vidu nekih grafičkih momenata u pozadini, otkačenih likova koje ćete sretati ili nečeg desetog što se često ne nalazi na glavnom putu, ali što vredi pronaći zavirivanjem iza svakog ćoška.