Nije prošlo mnogo vremena otkako je prošlogodišnji „hitić” Grow Home (SK 03/15) osvanuo na našim računarima, a već smo u prilici da zaigramo nastavak. Prethodnika smo definisali kao „ekološko-pacifističku pentralicu za sve uzraste”, ta definicija važi i za novu igru, uz minimalne korekcije jer je penjanje sada samo jedan od nekoliko načina za savlađivanje prepreka. Tokom rutinskog leta i ko zna koje partije „iks-oksa” po redu u kojoj je brodska veštačka inteligencija MOM isprašila robota-baštovana BUD-a, usled trenutne nepažnje pomenutog para brod udara u mesec koji se isprečio na putu i kompletna mašinerija se raspada u param-parčad. Malom robotu ne ostaje ništa drugo nego da revnosno skupi sve delove broda, popne se na mesec i ponovo sklopi MOM. Pošto je „mama” indisponirana, BUD ostaje uskraćen za njenu pomoć, ali u svom zadatku nije usamljen jer ga u koraku brižno prati mehanička asistentkinja POD (Planetary Observation Droid) koja, pored toga što pruža usluge mapiranja terena, ne propušta priliku da na svakih nekoliko minuta pomene kako veoma, veoma voli planete. Već na samom početku biva jasno da šarm i šašavi humor kojima je odisao Grow Home ni ovog puta nisu izostali.

Za razliku od donekle skučenog ostrvskog okruženja prethodne igre, Grow Up se prostire po čitavoj površini omanjeg planetoida sastavljenog od više vrsta bioma koji obuhvataju raznovrsne ekosisteme, pa će našeg limenka put povesti kroz livade, pustinje, snežne predele, pojas asteroida, a tu je i niz pećina kao stvorenih za istraživanje. Jedna od bitnijih novina je skupljanje različitih vrsta biljaka u digitalni herbarijum pod nazivom Floradex 3000, nakon čega njihovo seme možete da iskoristite za premošćavanje terenskih izazova. U tu svrhu na raspolaganju su vam poveće pečurke umesto trampoline, gigantsko drveće poslužiće kao merdevine, dok vas polen iz cveća ekspresno lansira na udaljene platforme. Pošto ne postoji ograničenje po pitanju količine bačenih semenki, ništa vas ne sprečava da pustite mašti na volju i sebi upriličite jednu kraću partiju botaničkog Minecrafta. Ukoliko niste vični baštovanstvu, programeri su bili dovoljno ljubazni da unapred strateški razmeste odgovarajuće biljke na ključnim mestima po mapi.

Dok je veći deo vremena u prethodnoj igri otpadao na alpinizam i napredne mogućnosti trasiranja terena su bivale otključane tek pri kraju, u nastavku se one stiču znatno ranije. Baš zbog toga, strah od pada nakon višeminutnog uspona je iščezao, a na njegovo mesto stupila je široka sloboda kretanja i na igraču je da odluči kojim će načinom da stigne sa jedne do druge tačke. Brzo ćete biti u prilici da se vinete nebu pod oblake i preletite celu planetu uzduž i popreko uz pomoć para krila za lebdenje, zamena za cvetić iz prethodne igre (iskreno nam nedostaje) ogleda se u metalnom padobranu koji ujedno služi i kao „vazdušna kočnica” za precizno sletanje, a za brz prelazak preko većih površina BUD može da uključi mlazni ranac ili se sklupča u kuglu i otkotrlja u željenom pravcu. Sa takvim setom pomagala, ne čudi što je utisak kretanja sada mnogo bolji i igrač se zbog njega oseća manje sputano. Sve te novotarije olakšavaju život BUD-u i igraču koji njime upravlja, ali nisu neophodne za uspešan prelazak igre. Doduše, ako se ipak odlučite za stari pristup, imajte u vidu da je mehanika penjanja ostala nepromenjena, pa na trenutke i dalje ume da bude nezgrapna zbog skeletalne animacije i ragdoll fizičkog modela. BUD još uvek nije nabavio šasiju od nerđajućeg čelika, pa će svaki kontakt sa vodom i dalje rezultovati povratkom na checkpoint i tu ni WD-40 ne pomaže. Pažnju sa glavnog zadatka skreću mini-igre razasute po mapi čije kompletiranje kao nagradu donosi BUD-u posebne skinove, odnosno odela sa specijalnim karakteristikama (uz zdušno odobravanje POD, jer, kako kaže, „njoj baš i ne stoje”) poput veće brzine lebdenja, odnosno jačeg odraza pri skoku.

Trodimenzionalna mapa je zapravo maksimalno „odzumiran” planetoid na kome se odigrava Grow Up, može da se rotira u bilo kom pravcu (pa i u dubinu) i zbog takvog pristupa pomalo je nepregledna, mada olakšavajuća okolnost dolazi u obliku proizvoljnog postavljanja waypointa. Pored pomenute veće mape, u odnosu na prethodnika tu je i veći broj kristala za apgrejd otključanih pomagala. Takođe, umesto jedne velike biljke koju je potrebno kultivisati u cilju dostizanja daljih visina (što je bila centralna tema prvog dela), u Grow Home ih ima tri. Naravno, sveopšte ukrupnjavanje se odrazilo i na dužinu igre, ali ne i na grafiku koja je, uprkos tome što još uvek deluje dopadljivo, mogla da bude više utegnuta u pojedinim segmentima. Ipak, Grow Home uspeva da izmami uzdahe oduševljenja implementacijom dinamičkog ciklusa smene dana i noći. S tehničke strane nema previše zamerki, osim kada su u pitanju glider kontrole koje se čudno ponašaju ako se previše zaigrate sa kamerom tokom leta i odsustvo tutorijala jer igra podrazumeva da ste već odigrali Grow Home (ako niste, šta čekate?).

Od naslova koji se plasira kao nastavak ipak smo očekivali malo više na svakom polju, pored pukog umnožavanja postojećeg materijala uz poneku novinu tu i tamo. Ipak, i u ovakvom obliku koji više odgovara malo većem DLC paketu, Grow Up to što radi i dalje radi kako treba. Druženje sa plehanom šeptrljom tokom njegove plemenite misije je savršen digitalni lek za smirenje bez štetnih posledica i pritisaka jer je igraču dozvoljeno da sam postavi ritam koji će da prati, poligon za igranje na kome sve pleni pozitivnom energijom, počev od glavnog menija pa do završnih scena i sve to po ceni od samo deset evra. Grow Up neće rešiti ničije životne probleme, ali će učiniti da se sa njima suočavate sa osmehom na licu.