Saznanje da vam je najdraža mati postala žrtva sopstvenog naučnog eksperimenta i da je naprasno iščezla iz vašeg života nije stvar koju bi jedan dječarac trebalo da sazna iz pisma. Pogotovo ako ima tu (ne)sreću da živi u crno-belom svetu, na turobnom ribarskom ostrvcetu i uz suicidalne klimatske uslove. Dozvolite, ovo je scenario koji bi obeshrabrio i mnogo mnogo starije i zrelije junoše od našeg. Ne i Huea.

Kad smo već kod Huea, ima veoma simpatičan uvojak i, pored toga što nije meteoropata, nije nešto ni posebno pričljiv. Ako ćemo iskreno, ne progovara ni reč. Ok, fine. S obzirom na gorepomenute uslove, ne možemo mu to zameriti, zar ne? Nakon što jednog jutra prima pismo od svoje majke koja pokušava da objasni šta je to u njenom naučnom radu krenulo po zlu, ne časeći ni časa on kreće u svoje 2D putešestvije po svom monohromatskom svetu, u potragu za delovima razbijenog Annual Spectruma, koji će u njegov sivi svet uneti malo šarenila i koji će ga na kraju odvesti do majke.

Ukoliko ste jedan od onih koji sa čitanjem teksta počne tek nakon što izgustira screenshote, verovatno već sumnjičavo vrtite glavom levo-desno. Da, u pitanju je (još jedna) „puzzle-solving, platform-jumping, mrdni-tu-kutiju-tamo-i-blokiraj-laser-da-me-ne-klepi-po-glavi avanturica a la Limbo”. Sada već sa sigurnošću možemo reći da su momci iz Playdeada postavili standarde kada je razvoj ovakvih platformskih glavolomkica u pitanju. Već nakon controller recommended skrina, na koji će ’WASD’ armija po automatizmu još pre početka igre početi da se mršti, na prvom frejmu same igre paralela sa Playdeadovim čedom se nameće sama od sebe. U nekih desetak sati sadržaja ove igre, Hue će tumarati skrolujućim ekranima napred-nazad, skakutati i sakupljati ključeve za pristup u narednu sobu u kojoj će još malo skakutati, gurati kutije, izbegavati lasere i tako do samog kraja.

Da li je to sve? Paaa, i nije. Srž gameplaya predstavlja ujedno i temeljac na kome je ispričana i priča. Naime, osnovni (i jedini) alat uz pomoć kojeg ćete rešiti 99 odsto zagonetki u igri se odnosi na svojevrsni prsten (gorepomenuti Annual Spectrum) uz pomoć koga Hue menja boju svoje stvarnosti i uz pomoć koje se stvarnost modifikuje u skladu sa promenom boje okoliša. Deluje konfuzno, ali baš i nije. Plastično objašnjeno, ukoliko je neki zid ispred vas plave boje, jednostavno promenite boju stvarnosti u plavo, pomenuti zid će se stopiti sa okolinom i do maločas nepremostive prepreke više biti neće. Imagine the possibilities. Diljem questa, Hue će nailaziti na pisamca svoje majke koja će kroz vrlo dobru naraciju ispričati svoju i Hueovu priču. Sve to bez neke preterane napetosti i agresije po računarske periferije, jer nekih izazovnijih zagonetki gotovo i da neće biti.

Na kraju shvatite da najveća nevolja po Huea, koliko god to paradoksalno zvučalo, nije nestanak njegove majke, već činjenica da je na trpezu stigao neposredno nakon glavnog jela. Ako ste već svarili Inside (SK 8/2016), i u stomaku imate još malo mesta, provozajte i Hue. U suprotnom, potražite nešto drugo za desert.