Kada se pomešaju klasično sci-fi okruženje, naslovi Elite i Wing Commander, i kada se u sve to doda prstohvat „svemirske opere” dobija se No Man’s Sky - jedna od najiščekivanijih igara u 2016. godini. Iza projekta stoji indie studio Hello Games, koji je široj javnosti poznat po serijalu Joe Danger igara. No Man’s Sky im je, očigledno, najozbiljniji „eksperiment” do sada, jer je po najavama trebalo da zakuca na vrata AAA lige, kako zbog svoje grandioznosti tako i zbog najavljenih noviteta.

Ono što je igrače privuklo ovom neobičnom miksu jeste praktično neograničen prostor za igru. No Man’s Sky univerzum sastoji se iz 1,8 x 10¹⁹ planeta i baš na svaku možete da sletite, istražite je, poharate i iskoristite zarad ostvarivanja vaših ingenioznih planova. Univerzum je toliko obiman da ga zapravo ne možete pojmiti, a kamoli obići za (igračkog) života. Sve to postignuto je zahvaljujući proceduralnom generisanju koje je zaduženo za rearanžiranje okruženja u, praktično, realnom vremenu. Igra nikad nije ista, uslovi na planetama nikad nisu isti, a čak se i fauna na njima prilagođava uz pomoć naročitih algoritama koji je uvek čine drugačijom i izazovnijom nego prethodni put. Naravno, sve to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da privuče kritičnu masu, pa je obećani sadržaj samo nastavio da raste. U svemiru vas očekuju borbe sa piratima koji žele da vam otmu mukom zarađeni tovar, na brojnim orbitalnim stanicama trgujete i razgovarate sa tamošnjim upravnicima, dok na planetama tragate za ostacima života i civilizacijom sa kojom rado stupate u kontakt. Na sve to treba dodati i propratnu priču koja je prilično misteriozna. Entitet (barem sumnjate da je to u pitanju) po imenu Atlas „vuče” vas u središte igračkog svemira. Ostavljajući vam misteriozne poruke i tragove, kao da vas navodi ka svojoj lokaciji u centru svega znanog. Između njega i vas je neverovatnih 175.000 svetlosnih godina i pitanja koja se pojavljuju kao pečurke posle kiše.

Avantura počinje na samom kraju univerzuma, kada se budite na jednoj od planeta koje podržavaju, kakav-takav, život. Ništa vam se ne objašnjava i ne servira na tacni, pa polako počinjete da shvatate da se nalazite u svemirskom odelu, da je nedaleko parkiran i vaš (pokvareni) brodić, baš kao i da vam se u rukama nalazi nekakav univerzalni laser koji služi za „kopanje” rude, topljenje lokalne flore i obračun sa neprijateljima. Prvi cilj je popraviti svemirski brod, napuniti ga gorivom i otisnuti se među zvezde. Posao nije nimalo lak jer klasičan tutorijal ne postoji, a igra daje minimalne hintove o tome kako se šta radi. Zapravo, autori su baš na to i ciljali i želeli su da stvore old-school okruženje koje će igrača podstaći na istraživanje i samostalno povezivanje stvari. U odelo možete da smestite ograničenu količinu resursa i sva je sreća što je dozvoljen njihov transfer do matičnog broda čak i kada niste u njegovoj blizini. Nažalost, na početku vas čeka dosta šetanja tamo-amo, s obzirom na to da potrebni resursi nisu locirani na jednom mestu. Pri tome, morate da se čuvate vremenskih (ne)prilika - ekstremne hladnoće, kiselih kiša, radijacije i ostalih hazardnih pojava, koje vam kao termiti uništavaju zaštitno odelo. Možete da ga popravite, pa čak i poboljšate, ali ćete sve to platiti mukotrpnim radom. Tokom putešestvija pronalazite različite tehnologije koje će vam omogućiti da se pretvorite u pravu ratnu mašinu, ali i da nadogradite (kupite novi) brod, unapredite laser, pribavite moćnije skenere i tome slično. Igra u ovom segmentu nudi velik manevarski prostor, ali zbog ograničenog tovarnog prostora uvek ćete biti u prilici da pravite kompromise. Kada se budete otisnuli u svemir, naučićete kako da pripitomite warp brzinu, kako da pristanete na orbitalnu stanicu, ali i kako se od asterioda pravi pogonsko gorivo za međuzvezdana putovanja. Brod ima i štitove, na raspolaganju je nadogradivo naoružanje i beskonačan broj opcija za stizanje do cilja.

Prvih nekoliko sati igra vas drži prikovane za ekran. No Man’s Sky se bez velikih turbulencija „šeta” između akcione avanture, first person pucačine i simulacije letenja. Čini vam se da toliko toga imate da radite i planovi se nižu kao perle. Prvo ste u potrazi za resursima, kada učite kako se koristi skener i kako možete da se popnete na vrhove planina koristeći džet-pek na leđima. Nakon toga sledi „druženje” sa komandama svemirskog brodića koji ima nekoliko radnih modula, da bi konačno usledili i oružani sukobi sa čuvarima na planetama i piratima u svemiru. Ipak, nakon početnog oduševljenja, stvari polako počinju da se sležu i No Man’s Sky pokazuje svoje pravo lice...

Ne usuđujemo se da kažemo da su autori svojim izjavama doveli igrače u zabludu, već više da je očekivanje igračke komune bilo nerealno. Istina je da No Man’s Sky koristi proceduralne algoritme za stvaranje sadržaja, ali oni ipak nisu toliko revolucionarni. Nakon što budete posetili nekoliko desetina planeta, okoliš, ali i njihova fauna opasno će početi da vam idu na živce zbog naglašene sličnosti. Destinacije počinju da liče jedna na drugu, varijacije živuljki na njima zanimljive su samo u početku, dok će vas u pojam ubiti konstantan imperativ „gluvarenja” za neophodnim resursima. Jednostavno, igra veoma brzo počinje da se ponavlja i sve akcije koje je potrebno obaviti ste već ranije preduzeli, a zadatke videli u brojnim varijacijama na temu. Sledeća loša stvar je što, čak i da uspete da zažmurite na ova ponavljanja, nećete moći da se posle nekog vremena ne zapitate kuda zapravo kompletna akcija vodi? Dobro, polako napredujete ka centru galaksije i ako izaberete da pratite Atlasov put idete ka nekom završetku, ali šta ako se odlučite da to ne uradite (a to zaista postoji kao opcija)? Očekuje vas beskonačni život u ogromnom univerzumu u kojem nikad nećete biti u mogućnost da se ostvarite jer ćete vrlo brzo odustati.

Ako zanemarimo činjenicu da ste na putu potpuno sami, gotovo nesvesni svog postojanja, čudi podatak da je svemir samo obična ljuštura davno istrulelog sadržaja. Planete su prazne i na njima retko imate priliku da sa nekim popričate ili steknete prijatelje. Vanzemaljci sa kojima stupate u kontakt svi liče jedni na druge, nemaju ličnost i samo su nalepljene slike koje izbacuju tekst ka vama. Pri tome su gotovo potpuno mutavi, ne razumete njihovo mrmljanje i svaka konverzacija svodi se na čitanje tone teksta koji dolazi izvučen iz konteksta. Normalno, i vi ste mutavi, pa se tokom igre čujete isključivo kada dahćete i stenjete kada vam je teško. Misli i zaključci koji vam padaju na pamet takođe se pojavljuju u obliku teksta koji vrlo brzo počinje opasno da umara. Orbitalne stanice koje bi trebalo da budu košnice u kojima „zuje” različite rase, gde se trguje i sklapaju važni dogovori su tužna i prazna mesta gde samo tražite najbliži terminal kako biste obavili kupovinu ili se oslobodili napabirčenih predmeta iz skladišta. Ako se malo duže zadržite u hangaru, videćete kako sleću brodovi, ali iz njih niko ne izlazi.

Testiranje igre počeli smo da radimo na PC-u, ali smo od toga vrlo brzo odustali i prešli smo na PlayStation 4. No Man’s Sky je još jedno od onih „na brzaka” sklepanih ostvarenja koja su među lavove bačena potpuno nespremna za borbu koja sledi. Osim ako niste imali ludu sreću i posedujete high-end mašinu, možete da uživate u kakvom-takvom doživljaju. Kako se ne radi o dizajnerskom čudu i ultra zahtevnom grafičkom engineu, autori preporučuju minimalno Intelov i3 procesor, nVidia GTX 480 grafičku karticu i osam gigabajta radne memorije kako bi se igra pokrenula. Stvari su u praksi znatno drugačije, pa se No Man’s Sky jedva vuče i na znatno jačim mašinama uz velika kolebanja frameratea. Ipak, hardverska zahtevnost (bolje reći, nedoslednost) nije najveći problem, već mnoštvo bagova koji u pojedinim slučajevima kulminiraju dotle da igra jednostavno ne može da se podigne, dolazi do gubitka snimljenih pozicija, izbacivanja na desktop i tome slično. PlayStation 4 verzija, bar što se tiče frameratea, fercera normalno, ali daleko od toga da ovde teče med i mleko. Naime, mnogo korisnika prijavljuje famoznu CE-34878-0 sistemsku grešku koja onemogućava pokretanje igre iz nepoznatih razloga, pa čak i gubitak pozicija. Nakon instaliranja poslednje „zakrpe” i sami smo imali sličan problem, koji je nestao sam od sebe.

Ako na stranu stavimo izneverena očekivanja igrača i preterivanja autora o mogućnostima igre, No Man’s Sky bi mogao da se označi kao zanimljiv pokušaj i igra koju vredi probati. Na kraju, mi je tako nećemo označiti zbog potpuno drugog razloga. Da biste imali prilike da pogledate kako su u Hello Gamesu zamislili univerzum moraćete da „istovarite” neverovatnih 60 evrića. Toliko koštaju i punokrvni AAA naslovi, što No Man’s Sky sigurno nije. Autorima će se ovaj korak obiti u glavu, a da su kojim slučajem igru zadržali u indie okvirima gde po svemu viđenom pripada, stvar bi bila potpuno drugačija. Ovako, No Man’s Sky je samo još jedan pokušaj kojem je zafalilo nekoliko koraka do pobedničkog postolja. Više sreće sledeći put...