Svim ljudima dobre volje, koji su zavoleli „Star Wars” u vremenima pre klonskih ratova i midihlorinskih čestica, ova zima donosi jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest je Star Wars Battlefront, multiplayer pucačina za PC i nove igračke konzole koja je apsolutno verna formi, estetici, junacima i zvucima prve filmske trilogije. Loša vest je, naravno, „Star Wars: The Force Awakens”, film koji je napravio Džej Džej Ramadanovski Abrams, princ morona među velmožama bezidejnog Holivuda, baron tupana bez zrnca talenta i obor-knez obora ovaca koje će platiti kartu da vide Harisona Forda kako izvodi besne gliste u sto tridesetoj godini života. Duboko sam uveren da će JJ biti gori očuh „Star Warsu” čak i od starog zakrečenka Lukasa jer je toliko uspešno likvidirao „Star Trek” da na Romulusu trava više ne raste. Na sreću, on, njegovi naduvani lens flares i Benedikt Kamberbač u ulozi Kana nisu tema ovog odličnog teksta.

Star Wars Battlefront je reboot istoimene igre iz 2004. godine. Umesto Pandemica i Lucas Artsa, lasersku palicu preuzeli su DICE i Electronic Arts, crpeći zajedničko i bogato Battlefield iskustvo za modelovanje multiplayer pucačine koja balansira između vrlo dobrog i odličnog dela spektra na imaginarnom kvalitetometru. Igra nudi devet različitih modova (dva su masivna i predviđena za 40 igrača), ima automatski matchmaking i na PC-ju i na konzolama (nema namenskih servera) i u potpunosti je pošteđena lansirnih bagova. Nakon kataklizmičnog launcha Battlefielda 4, dobro je videti da su neke lekcije naučene i primenjene...

Star Wars Battlefront je školski primer za „pick up & play” princip igranja. Kriva učenja suštinski ne postoji te će se čak i početnici koji nisu probili svoju multiplayer pucačku trešnju snaći kao bantha na ispaši. Ovo nije hard-core šuter, a nije ni mid-core pucačina u stilu Battlefielda, već ša-la-la-la pew-pew zezalica koja gađa najširi spektar igrača igrajući na kartu fascinantnog izvornog materijala.

Iako se zovu drugačije, većina igračkih modova je varijacija na temu multiplayer klasika iz drugih igara. Blast je, recimo, team deathmatch, a Cargo nije ništa drugo do CTF (capture the flag) u kojem umesto zastave kradete nekakav ranac iz protivničke baze. Od devet modova sedam su „mali” (za deset ili manje igrača po strani), dok su dva namenjena masovnim okršajima dvadesetočlanih timova: Supremacy suočava dva tima u borbi za ključne tačke na teritoriji, a Walker Assault, o kojem sam pisao onomad u Prvim utiscima, kao temu ima imperijalni napad AT-AT transporterima i pobunjeničku odbranu baze. Ovaj mod je ono po čemu će Star Wars Battlefront biti zapamćen u historiji jer predstavlja savršenu oluju najboljih segmenata koje igra može da ponudi. U odnosu na open beta verziju odnos snaga je u dobroj meri uravnotežen, tako da se više ne dešava da imperijalci dobijaju partiju u 90% slučajeva. Inače, Walker Assault nije rezervisan isključivo za napad na Eho bazu na planeti Hot, već ga, kao i sve druge modove, možete iskusiti na Endoru, Sulustu i Tatuini.

Oba velika moda podržavaju i borbu iz letelica i vozila koja se, kao i drugi privremeni bonusi, sakupljaju u obliku nasumično spawnovanog power-upa na mapi. X-Wingovi, A-Wingovi, TIE i TIE Advanced fighteri, snowspeederi, AT-ST transporteri i druge Star Wars ikone nemaju presudni značaj u mečevima, već više deluju kao pojačivač ukusa.

Kad smo već kod ikona, u igri postoje dva moda koji operišu isključivo legendarnim herojima mitologije „Zvezdanih ratova”. Hero Hunt jednog igrača stavlja u ulogu Luka, Leje, Hana, Imperatora, Vejdera ili Feta, dok se drugi igrači trude da ga ubiju. Onaj ko ga dokusuri postaje novi heroj, lik koji igra nasumično bira, te se potera i igranka nastavljaju. Heroes vs Villains mod još je zanimljiviji jer u akciju baca sve heroje istovremeno (3 protiv 3), a ostatak igrača po strani igra normalnu pešadiju koja se rotira s igračima-herojima na početku svake nove runde. Mod bi zapravo bio idealan da nije velikog debalansa u sposobnostima: imperijalni heroji su toliko jači od pobunjeničkih da to prosto demorališe... Ako vam sistem dodeli da igrate kao Leja Organa, brzo ćete dobiti organ tamo gde ne treba jer se susret s Imperatorom koji može da spamuje one svoje munje ili Dartom Vejderom koji prosto kida HP svetlosnom sabljom (i instant imobiliše uz force choke) bez izuzetka završava nepovoljno po vas. A šta reći za Bobu Feta koji može da leti i da vas, ukoliko igrate kao Luk Skajvoker, kajtuje kao WoW hunter dok vas ne iznabada blasterom s distance? Han Solo i njegova specijalna sposobnost „lucky shot” korisniji su od Lejine mogućnosti sejanja power-upova za pešadiju, ali je to i dalje beznadežno neadekvatno u odnosu na sposobnosti imperijalnih heroja. Od pobunjeničkih junaka, dakle, dobar je samo Luk Skajvoker, ali ni on vam neće valjati ako naletite na igrača koji zna da igra s Bobom.

Od osam modova koji podržavaju pešadiju i avijaciju jedan je namenjen isključivo vazdušnim okršajima. Fighter Squadron je čisto vazdušno šopanje između imperije i pobunjenika koje je, po rečima likova iz DICE, uvršteno u igru jer su fanovi to zahtevali. Fighter Squadron je jednostavno dosadan i besmislen.

Kao i svaka moderna pucačina koja pretenduje na zadržavanje pažnje igrača, i Star Wars Battlefront ima sistem igračke progresije, levelovanja i otključavanja novog oružja i borbenih gadžeta. U odnosu na onaj koji postoji u svakom Battlefieldu i u skladu s lepršavim karakterom igre, ovaj je srazmerno jednostavan i ne nudi previše opcija koje bi mogle da vas zbune. Kao prvo, oružje se ne može modovati kačenjem različitih nišana, rukohvata, cevi ili drugih dodataka; sve što vam igra dozvoljava jeste biranje jednog od devet blastera čije je otključavanje vezano za dostizanje određenog nivoa. Oružje, inače, ne troši municiju, već se brzom paljbom zagreva, što možete sanirati pritiskom na taster ’R’, pri čemu se pucaljka ventilira taman onoliko koliko bi trebalo da balističkom oružju zamenite šaržer...

Osim tipa blastera, druga borbena varijabla svodi se na izbor tri specijalne karte koje nosite u bitku. Svaka predstavlja neku borbenu sposobnost čija upotreba ima kraći ili duži cooldown, bilo da se radi o termalnom detonatoru, jonskoj raketi ili mlaznom rancu. Pravilan izbor karata za svaki multiplayer mod zahteva da malo mućnete glavom: jonske rakete i druge specijalke protiv vozila biće vam savršeno beskorisne u čisto pešadijskim modovima koji su u većini.

Nova modifikacija Frostbite enginea koja pulsira u nedrima igre SW Battlefront čini najlepšom igrom koja se pojavila ove godine, uz mogući izuzetak Witchera 3. Prosto je zlo koliko dobro izgleda, u kojoj meri su dostignuti i prestignuti standardi koje je postavila pucačka konkurencija. Igra ne zahteva nerazumno jak hardver da bi lepo radila u 1080p: hardver koji stoji u kategoriji „poželjno” u specifikacijama biće vam potreban ukoliko gađate 60 fps u maksimalnom nivou detalja, dok malecko smanjivanje doživljaja s anti-aliasingom omogućava 60 ili više fps i u 1440p.

Igri može da se zameri manjak mapa i snažne varijacije u njihovom kvalitetu. Endor mape, bez obzira na to što izgledaju najbolje, najveća su gnjavaža za igranje zbog raznih grana i drugih gluposti po tlu o koje ćete stalno zapinjati, što će vas terati da skačete i postanete vidljivi na protivničkim radarima. Srećom, pri izboru moda možete da birate i mapu, a na kraju svake partije možete da napustite lobby ako je sledeći meč zakazan na mapi koja vam se ne dopada.

Po ugledu na svaki Call of Duty u poslednjih pet godina čije sezonske propusnice s novim mapama koštaju masnih 50 evra po komadu, Electronic Arts prvi put pokušava da postigne istu cenu s jednom svojom igrom. To bi bilo sasvim u redu da SW Battlefront ne odaje utisak kao da je deo dodatnog sadržaja planiranog za DLC isečen iz osnovne igre: samo četiri osnovna tipa terena i skromne varijacije s veličinom mapa u odnosu na mod deluju zaista siromašno u poređenju s bilo kojim nastavkom Battlefielda ili CoD-a, koji iz kutije nude više banga za isti bak. Nešto mi govori da će cena propusnice pasti posle Nove godine, kad igrači izgustiraju skromni sadržaj Battlefronta i prestanu da dolaze online. Nešto slično se desilo i s Titanfallom čiji je (duplo jeftiniji) season pass na kraju postao besplatan samo da bi igra zadržala pažnju publike.