Iščekivanje koje prati dolazak svakog novog Fallouta proces je sličan agoniji koja prožima svežu zaljubljenost ili nervoznom stepovanju usled skorog skidanja iz vojske, što je kao primer možda malo deplasirano... Čupanje kalendarskih dana u treperavoj anticipaciji pretvara se u brojanje sati između mizerije radnog mesta ili škole i večernjeg bacanja u zagrljaj postapokalipsi. Za Fallout 4 vreme borićete se sa celim svetom, zubima otkidajući sate nuklearne strasti od osoba i okolnosti koje ne žele da vi igrate Fallout 4: mlatićete se s drugim igrama, likvidiraćete TV serije koje ne obećavaju, stavićete staru majku i mladu devojku na backburner dok želja ne izgori i odjavna špica ne ispuni ekran.

Nakon Kalifornije i Vašingtona DC, četvrti Fallout se seli na sever, u Boston i njegovu bližu okolinu, političko-teritorijalni entitet poznat kao Komonvelt, X puta pominjan ali nikada viđen u ranijim Fallout igrama. Za razliku od prethodnih Fallouta, ovaj počinje neposredno pre atomskog udara na SAD. S namerom da vaš osnovni quest u igri stavi u snažan emocionalni kontekst, uvod će vam, kombinujući tutorijal i linearno pripovedanje, prikazati sudbinu porodice koja uspeva da se evakuiše u vault i preživi bombe samo da bi postala dvostruka žrtva: prvo naučnika-kidnapera koji su ih ubacili u kriohibernaciju radi eksperimentisanja (ako ste igrali New Vegas, znate da je svaki vault sprovodio po jedan ciljani opit vezan za ljude u stresnim situacijama), drugo, kidnapera koji su glavnom junaku odmrzli pa ubili supružnika, oteli dete i ostavili ga da poluzaleđen gleda kako mu se život raspada.

Nakon morbidnog stresa iz uvoda, čeka vas prijatan stres preživljavanja i otkrivanja ogromnog šarenog sveta američkog severoistoka. Forma igre je identična kao u dva prethodna nastavka i njihovih devet DLC paketa, a sloboda bazanja i istraživanja gotovo neograničena. Komonvelt je krcat ljudima, događajima i situacijama koje ćete upijati kao sunđer, zaboravljajući na hranu, vodu, higijenu i obaveze.

Familijarnost s formom igre preslikava se i na estetiku sveta, vrste protivnika, predmeta i robnih marki koje su deo Fallout mitologije od samog početka: tući ćete se sa supermutantima i ghoulsima, bosti stimpackovima, jesti Yum-yum deviled eggs i piti nuka-kolu u nekoliko različitih ukusa. No, svaka naznaka dežavija ublažena je lepotom novog enginea koji pokreće igru. Četvrti Fallout je namenjen isključivo hardveru nove generacije (PC, PS4 i XONE), tako da zamerke o braon-sivom koloritu i niskom nivou detalja trojke i New Vegasa (na svim lokacijama osim Vegasa) ovde više nemaju značaj. Komonvelt je šarenkast taman toliko koliko se može očekivati od atomima okupane teritorije koja je imala 200 godina da se oporavi.

S tehničke strane je vidljivo lepši, sa sadržajne podjednako bogat kao prethodni nastavci, ali šta je s mehanikom i internim mehanizmima igre? Sistem napredovanja po nivoima je izmenjen i realno pojednostavljen u odnosu na prethodne igre jer su sve telesne karakteristike objedinjene na jednom ekranu (perk chart) na kojem su svaka osobina ili bonus izvedeni od poena uloženih u pojedinačne S.P.E.C.I.A.L. atribute. Jasno, čisto i pregledno. Što se tiče borbe, sve je ostalo manje-više isto kao u New Vegasu, osim što V.A.T.S. sada usporava, a ne zamrzava akciju, tako da Fallout 4 definitivno raskida s poslednjim atributom „poteznosti” koji je određeni procenat fanova, uplašen tranzicijom u 3D, religiozno zahtevao za Fallout 3 i sve buduće nastavke. Možda je bilo i vreme za tako nešto...

A sada malo o nevoljama. Krupan problem svih 3D Fallouta jeste neergonomski i nepregledan Pip-boy interfejs. Navigacija po monohromatskim menijima i podmenijima, skrolovanje, nabadanje i svedene opcije za sortiranje predmeta u inventaru tradicionalno su trošili sate gejmpleja i metre nerava. Interfejs četvorke nije obogaćen ni jednim jedinim unapređenjem, već i dalje predstavlja gusto nabacane segmente teksta sortirane u dvadesetak sekcija koje su redno vezane u nizove. Navigacija između mape i inventara, operacija koju ćete preduzimati svakih nekoliko minuta, zahteva da prvo aktivirate Pip-boy, sačekate da se odvrti sekund animacije podizanja ruke i paljenja ekrana, zatim izlazak iz menija „map”, odlazak u inventar, izbor njegove podsekcije i, naposletku, izbor predmeta koji vam je potreban. S obzirom na to da zdravlje možete obnavljati s dva tuceta različitih predmeta, nema ni teoretske šanse da ih sve stavite u favorite za brz izbor, tako da će skrolovanje i nabadanje biti deo Fallout iskustva od početka do kraja igre.

Jedino poboljšanje u interfejsu predstavlja interakcija s objektima u okruženju: sada nije potrebno otvarati komode, frižidere i druge kontejnere koji nisu zaključani da biste videli šta ima unutra i eventualno pokupili sadržaj, već se operacija vrši usmeravanjem mušice ka objektu i klikom. Ova ušteda u „jednom kliku po jedinici mere” ima smisla u kontekstu najveće novine implementirane u svet Fallouta još od prelaska u 3D.

Po ugledu na Skyrim, u Fallout 4 je uveden crafting koji se svodi na budženje i modovanje oružja i oklopa i izgradnju čitavih stambenih naselja. Sistem za modovanje je ekstremno detaljan i omogućava totalno prilagođavanje opreme menjanjem ključnih atributa, dodavanjem različitih nišana, promenom kalibra i zilion drugih stvari. Na ovom polju, Bethesdini dizajneri postigli su pun pogodak. Projektovanje naselja, izgradnja kuća i njihovo opremanje, postavljanje odbrambenih i prehrambenih instalacija još je ambiciozniji sistem koji vam pomaže da ostavite još ličniji pečat na igri od odlučivanja o sudbini glavnih aktera priče. Međutim, u ovom slučaju postoji jedno debelo ’ali’...

Dok je modovanje oružja i oklopa izvedeno na relativno jednostavan i udoban način, interfejs za gradnju odnosno postavljanje objekata u okruženju je katastrofalan. Sistem zahteva da obigravate kao pipirevka da biste nanišanili dobar ugao za slaganje i poravnavanje objekata jer segment koji postavljate lebdi ispred vas, prati vaše kretanje i rotaciju tela i čeka klik da bi legao na patos. Recimo da hoćete da postavite prefabrikovanu sekciju kuće koja se sastoji od dva zida, prolaza, patosa i krova pa da na nju nadovežete još pet sličnih segmenata s drugačijom orijentacijom prolaza i eventualnim otvorenim stranicama. Prvo treba da povedete računa o raspoloživom prostoru, što možete uraditi samo odokativno jer drugog načina nema, drugo, kad nekako nabacate elemente i napravite nešto što liči na kuću, morate je napuniti krevetima (jedan po stanovniku) i eventualnim nameštajem za podizanje morala, a njih nećete moći lako da poravnate zbog soba u kojima ne možete da se okrenete, već ćete ih nabiti ukrivo i sa strane. Ukratko, sistemu za gradnju naseobina akutno fali neki šematski konstrukcioni tlocrt ekran u stilu Prison Architecta koji bi vam omogućio da budete precizni da bi to što napravite ličilo na nešto. Rusvaj koji pravite ovim nepreciznim sistemom ima demotivišući uticaj na petljanje s gradnjom, koja ionako ima sporedni uticaj na gejmplej i osnovni quest.

Za superambiciozne igre koje potpisuje Bethesda Softworks prećutno ne važe standardi za (ne)toleranciju bagova po kojima igračka scena sudi o svakom drugom studiju u industriji. Da nije tako, bugfest koji je Fallout 4 bio bi iseckan na froncle kritičarskim sabljama umesto što je samo blago opomenut plišanim šapatom. Igra je prepuna manjih ili većih gličeva koji variraju od preklapanja 3D objekata u okruženju (ulazak NPC-ja u zid, recimo), preko sumanutog AI-ja vaših saboraca, do „game breaking” bagova koji onemogućavaju kompletiranje ključnih questova. Pretpostavljam da ovako ambiciozne igre s milionima varijabli nije ni moguće testirati u laboratorijskim uslovima, već da developer pravu sliku dobija tek kad igru pusti u divljinu: pola godine dodatnog peglanja ne bi mnogo toga popravilo.

Mada, sve ovo zavisi od ugla gledanja na stvari... U mom poimanju Fallouta 4 došlo je do nekog čudnog prožimanja bagova i funkcionalnosti, sloja rđe na površini i moćne mašine koja spava u prašini, tako da mušice u izvesnoj meri shvatam kao element identiteta igre. Kao i problematični svet o kojem svedoči, kao i društvo koje se diglo iz pepela i obuklo iscepane karirane košulje, tako i mehanizmi igre koji vam pomažu da percipirate taj sadržaj škripe, žuljaju i ostavljaju fleke bez kojih štimung ne bi bio adekvatan. Krckavo-škripava magija ostaje u vazduhu sve dok se igra ne raspadne i izleti u Windows, što mi se desilo svega dva puta za četrdesetak sati igranja.