Posle džedaja, superheroja, astronauta i saradnika „Sveta kompjutera”, gitarski heroji su najčešći neispunjeni san svakog klinje koji drži do sebe i do svog loženja. Nije bitno da li ste kao mali prvi put na televiziji videli Bitlse, Metaliku ili Bajagu, biti jedna od faca na bini uvek je predstavljalo ultimate nivo coola. Budući da je gitaru lakše nabaviti nego svetlosnu sablju, mnogi su se oprobali u ovom podvigu i mnogi su ostali razočarani i brzo odustali od jurenja snova preko šest žica (ili sedam, ako ste true metalika).

A onda se 2005. godine pojavio Guitar Hero i za samo stotinak dolara mogli ste da postanete novi Sleš ili Hendriks dok šredujete likse i šmekate žensku čeljad u virtuelnoj publici. Ritmička igra jednostavnog principa i još jednostavnijeg koncepta zabave munjevito je prikupila tone obožavatelja i ispred ekrana zakucala i staro i mlado i muško i žensko, mireći gaming geeka sa njegovim muzičkim counterpartom. Miksom kežual gejminga i klasičnog rockstar loženja kao stvorenim za žurke, Activision je pre deset godina pogodio pravo u centar. Naredne godine su donele gađanje u istu tačku, dok se meta postepeno pomerala u stranu, pa je početni bullseye dobio meh vajb, budući da se ponavljanje jednog te istog kroz različite šarene tripove izgleda ne dopada ni wannabe rok zvezdama. Na ovo treba dodati i činjenicu da se u međuvremenu pojavila konkurencija u vidu daleko raznovrsnijeg Rock Banda, što je dodatno poljuljalo status Guitar Heroa na igračkoj sceni. Bilo je tu spin-offova i ovakvih i onakvih, varijacija na temu sa manje ili više uspeha. Danas, deset godina posle prve eksplozije gitare u igrama, Activision za uzde hvata FreeStyle Games i izdaje Guitar Hero Live, good old igru sa (naizgled) dovoljnom količinom inovacija koje bi trebalo da privuku ljude.

Iako sam po sebi koncept ritmičke igre nije zastareo, pitanje je koliko ima smisla potencirati na gitarskom heroizmu u vremenu kada stadione pune bendovi koji su gitarski koliko i Galija ili Dejan Cukić sa svojim „Spori ritam” bendom. Trendovi u muzici su doveli do toga da se ovakva igra napuni komercijalnom muzikom koja gitaru ili ima u vidu sempla ili je toliko „pozadi” u miksu da se jedva i čuje. No, ovo je „Svet kompjutera”, a ne „Kerrang!”, tako da se nećemo (previše) osvrtati na muzički izbor u igri, iako je mogao biti daleko bolji. U suštini, očekuje vas mnogo muzike kalibra Kejti Peri i sličnih pop divica današnjeg doba, sa povremenim upadom panka, metala, klasičnog old school i alternativnog roka, koji su prisutni samo u vidu najpoznatijih hitova i nekako se čini da štrče u gomili komercijalnog popa i isforsiranog MTV pozeraja. Bilo kako bilo, kada jednom krenete sa igrom, dočekuje vas izbor između dva moda - Live i GHTV. Prvi se sastoji od dva festivala sa stejdževima i satnicama koje su plauzibilno žanrovski raspoređene, ali sadrže po nekoliko pesama i mogu se preći za najviše dva sata. Drugi mod donosi mogućnost igranja protiv igrača preko mreže, tako što će vam se upoređivati skor na kraju svake numere, a koju vam nameće igra, u vidu muzičkog TV programa. Da pruža realniji osećaj muzičkog loženja, pruža. Naravno, tu je i sviranje pesama po želji, što ćete platiti tzv. Playsima. Njih kupujete za osvojene novčiće, a ako vas mrzi da ih zaradite - pare na sunce! Da, realan novac trošite da biste kupovali pravo da svirate pesme koje želite, a već su u „set listi” igre. Paket od deset plejeva će vas koštati samo dva i po dolara, tako da to možda i nije preveliki drawback. Nije, ako niste prosečan igrač u Srbiji koji je rešio da već dobrano odreši kesu za igru sa gitarom ili, zlu ne trebalo, dve i potrošio nešto manje od srpskog „minimalca”. Ako pređemo preko mikrotransakcija, najgoreg trenda u igrama još od pojave blooma i motion blura, diskutabilnog muzičkog seta, šta vas zapravo očekuje kada iskeširate novi GH? Očekuje vas krajnje zabavna igra čiji je gejmplej izmenjen u dovoljnoj meri i da podseća na onaj na koji ste navikli i donosi novi momentum čitavoj priči.

Ukoliko vas je prethodna rečenica naterala da se zapitate kako je to, dođavola, promenjen über jednostavni gejmplej koji je bio glavni selling point prethodnih igara, pojasnićemo - nekadašnji layout sa pet raznobojnih tastera na gitari zamenjen je kraćim, ali efektivno kompleksnijim „setapom” koji čine dva reda od po tri tastera. Ovakav koncept se (zapravo) čini bližim pravom gitarskom iskustvu, budući da sada možete praviti kombinacije dva reda tastera i izvoditi komplikovanije trikove. Takođe, „trzanje” je organskije zbog ovakvog rasporeda pa je ritmički aspekt igre popet na novi nivo. Kombinacije koje možete da pravite uključuju i svojevrsno forsiranje svojevrsnih „bare” akorda (držite prst na istom tasteru u oba reda), što dovodi do realističnijeg osećanja kada sa rifova prelazite na solaže i obrnuto. Ovakva postavka stvari prosto vapi za setlistom nekih starijih izdanja.

Pomenuti Live mod sa festivalima donosi i live action likove (likovi u vidu 3D karikatura su napušteni kao koncept). Iako je ovo bio potez koji je trebalo da donese mnogo veću dozu imerzije i realizma, glumci i publika na koncertima jednostavno deluju izveštačeno i postavlja se pitanje da li su kreatori igre ikada bili na više od dva rok koncerta u životu. Sve je nekako... previše politički korektno, a likovi se uzaludno trude da budu edgy i opasni. Neuverljivost likova je možda i ogledalo stanja današnjih zvezda „rocka i rolla”, kojima jednostavno fali taj bad ass stav. Kao hleb bez glutena, kao kafa bez kofeina, pivo bez alkohola - live action aspekt novog Guitar Heroa jednostavno ostavlja bljutav ukus u ustima. Kao so na rani, tu je i publika koja vas obasipa pozitivnim ili negativnim vikanjem i, umesto da doda na realističnom efektu, samo će vas nervirati. Ruku na srce, segment u kome je to isforsirano je prilično kratak pa ukus bljutavosti neće ostati zalepljen za nepce predugo.

Pravi live segment, nazvan GHTV, doneće vam sate i sate zabave. Igrate „protiv” online takmičara, pesme vam stavlja igra, podešavate težinu i eventualno birate koji ćete hero power koristiti i zabava kreće. Ovde takođe postoje dva tiera, jedan koji je naklonjen tvrđem zvuku i jedan koji ne napušta alternativni pop-rok fazon (takozvani indie). Pesme koje svirate su „nametnute” od strane „televizije”, dok svirate pesmu u pozadini se vrti spot, a sve zapravo i ima napet vajb jer vam je sa leve strane ekrana u realnom vremenu prikazan vaš plasman u odnosu na ljude koji sviraju tu pesmu u istom trenutku kao i vi. Sviranjem u ovom modu dobijate novčiće (dobro je, bar nisu kristali, prim. Phone Zonea) kojima kupujete skinove za fretboard, plejeve i slične papazjanije, a kako budžite nivo vašeg lika tako vam se otključavaju nove hero moći. Sve u svemu, ako igrate sami, bez fizičkog društva oko vas i niste na žurci, ovaj mod će vam doneti najviše zabave u ovoj igri.

Za žurke, tu je takozvani Party Pass koji možete kupiti za šest dolara, a omogućiće vam da svirate pesme koje imate bez trošenja plejeva naredna 24 sata. Činjenica da vam igra inače nameće pesme koje se sviraju će vas možda smarati na početku, ali ćete blagovremeno shvatiti da je takva postavka izazovnija za igranje. Kad smo kod izazova, igra je zbog novog načina izvedbe malo teža nego ranije, a trebaće vam i više vremena da se naviknete na te promene. Promena nivoa težine ume da ima drastične posledice na izvođenje. Kad ovladate jednim stepenom težine, do tačke da bude dosadan, prelaz na višu stepenicu uvek podrazumeva uvodno mučenje, dok ne razvijete neophodan skill. Izbor pesama je, kao što rekosmo, malo blaži nego što smo očekivali, ali moramo da priznamo da su autori uradili prilično dobar posao kada je u pitanju raznolikost. Lista obuhvata izvođače od Queena, Pantere, Bostona i RATM-a preko The Dandy Warholsa, Dejvida Bouvija, The Offspringa, Green Daya, Kasabiana, The Clasha i The Black Keysa pa sve do Imagine Dragonsa, Kejti Peri, Eminema (?), Mumford & Sonsa i Arctic Monkeysa. Opet, ovaj nivo raznolikosti doveo je do toga da ćete svirati pesme u kojima ordiniraju akustične gitare i bendžoi, praveći se da ste gitarista u zanosu. S druge strane, kada krenete da „pržite” u nekoj metalčugi ili nekoj hard rok himni, magija je tu i loženje može da počne.

Kada sve saberemo i oduzmemo, i pored navedenih nedostataka i nelogičnosti, Guitar Hero Live ipak jeste proizvod koji radi ono zašto je napravljen - zabavlja igrače, pogotovo u društvenom okruženju. Nije nam dugo trebalo da pola redakcije navučemo na igru, počnemo da se otimamo oko kontrolera i grabimo svaki minut ne bismo li na trenutak bili Brajan Mej, Dajmbeg Darel ili neko treći. Kontroler koji asocira na Fender Stratocaster (sa nelogičnim printom „gibsonolikog” pickguarda) lepo leži u ruci, ali se stiče utisak da bi neki dodatni tegić poboljšao osećaj držanja prave gitare i stabilnost u rukama.

Novi Guitar Hero je još više prilagođen party režimu, igrački modovi su debelo streamlineovani, dok je sama mehanika igranja na dobrom putu. Nadamo se da će u budućnosti biti igara koje su posvećene određenim bendovima, a koje će da zadrže mehaniku ove verzije. Guitar Hero Live je dodatno uprostio uprošćeno „sviranje gitare”, a akcenat na online komponenti ima svojih prednosti, sve dok igra ne zatraži da vam zaviri u novčanik. Takođe, nadamo se da će live action aspekt igre biti ili izbačen ili poboljšan, ovako deluje kao da ga je radio neko kome je vrhunac rokenrola Coldplay. Summa summarum, GHL će možda dobiti Gremija, ali neće rasprodati tri večeri za redom na Vembliju.