U ne tako dalekoj budućnosti, kaže priča, svi Zemljani pa i njihovi kućni ljubimci postali su korisnici fejsbukolike društvene mreže LifeNet. Mreža je vrlo brzo zamenila sve vidove komunikacije a njen tvorac (čije je ime očigledan anagram imena tvorca Facebooka) kao vizionar pokušava da progura Mag tehnologiju u javnost. Zamisao - iskoristiti magnetnu tehnologiju za intergalaktičko putovanje. Zato putem konkursa nalazi sedam kandidata-astronauta koji će dokazati da su spremni za putovanje svemirom... rešavajući logičke zagonetke portabl magnetom(?).

Blesava uvodna priča povod je za novu turu puzzle-platformisanja u stilu igara Portal i Quantum Conundrum. Za razliku od pomenutih igara, glavni gimmick u Magrunneru je upravljanje magnetnim poljima objekata s izmenjenom logikom u odnosu na stvarne magnete - ovde se privlače istopolno namagnetisani objekti. Po formi najviše podseća na Portal, počev od fizike, kao osnove svih zagonetki, preko liftova između svake od soba i konačno do tranzicije u znatno mračnije okruženje u odnosu na početne nivoe. Iako je logično da poslednja stavka ostane pod debelim velom spoilera, ovo je upravo i reklamna caka kojom je promovisana igra.

Naime, Magrunner je horor s temom Cthulhu mitosa! Nakon nekoliko high-tech uvodnih nivoa, stvari počinju da se otimaju kontroli i ogromna laboratorija počinje da se raspada otkrivajući jezive crteže Drevnih i naškrabane inkantacije i rune. U poslednjoj četvrtini igre zaći ćete i u R’lyeh dimenziju pred same Drevne i gospodina Džinovsku lignju lično (nažalost, Ktulu je samo statista u okviru skyboxa). Ipak, „horor” element u ovoj igri neće učiniti da se katapultirate iz stolice, niti da panično palite svetla po kući, jer ni u jednom trenutku ne pokušava zaista da uplaši igrača, već više služi kao blagi začin atmosferi/dijalozima i ubijanju povremene monotonije. Cthulhu mitos je ostao neiskorišćen i deluje kao da je ubačen samo da bi se igri dodao nekakav „star power”.

Ovo je prvenstveno puzzle igra. Kao takva, krcata je rešavanjem problema i od samog starta stavlja jasno do znanja da nije nimalo naivna. Međutim, težina nivoa je izveštačena, jer su zagonetke bespotrebno zakomplikovane i neretko zahtevaju mnogo pokušaja jer imaju samo jedan način da se dođe do rešenja. Nedostaju i oni „Aha!” momenti iz sličnih igara, kada konačno prokljuvite rešenje i samom sebi čestitate. Magrunneru to retko polazi za rukom, ali zato frustriranja ne manjka. Negde pri sredini igre, kada je twist uveliko otkriven, autori su bespotrebno rastegli igru zatrpavanjem igrača zagonetkama. Komično je kada preko radija primite poruku od preplašenih NPC-ova i glavni lik potvrdno odgovara da će požuriti, samo da bi nekoliko koraka kasnije natenane slagao metalne kocke i pentrao se po ruiniranoj laboratoriji.

Dijalozi su priča za sebe - ne toliko loše odglumljeni koliko katastrofalno napisani, uspešno će ubijati ono malo atmosfere koju level design uspeva da stvori. Šteta je što audio-komponenta sakati vizuelno inače vrlo prijatnu igru i onemogućava da igra dobije „dušu”.