Dust je 2D tabačina koja mnoge stvari radi dobro, ali ni na jednom polju nije veličanstvena. Borba je dobra, priča je solidna, ali nijedan aspekt igre nas nije oduševio, što ne znači da na trenutke nije veoma zabavna...

U pitanju je port ostvarenje Humble Heartsa, koje se pre skoro godinu dana pojavilo na Xboxu. Humble Hearts čini Din Dodril, umetnik koji je obavio maltene sav posao oko izrade Dusta, što je impresivno, pošto igra deluje veoma profesionalno. Doduše, nekoliko ljudi mu je pomagalo, uglavnom prilikom rada na zvuku i priči, ali odokativno 90 odsto posla obavio je sam. Great success.

U najvećoj meri, Dust se zasniva na borbi, mada je velika pažnja posvećena i priči, a tu su i blagi platformski, rolplej i Zelda elementi.

Radnja prati naslovnog Dasta, ratnika s amnezijom koji mora da spase svet od rasističkog, ali moćnog generala Gaja, koji želi da istrebi rasu Moonbloodsa. Dastu u tome pomažu comic relief sidekick Fidžet (fidgeting je na engleskom ono što radi osoba koja ne može da miruje), kao i drevni, mudri mač koji govori.

Kao što smo rekli, okosnica igre je borba. Ona je u redu - animacija jetečna, detekcija udaraca odlična, a isto važi i za osećaj prilikom zarivanja sečiva u meso - udarci svakako imaju težinu.

Međutim, problem je u tome što borba nije dovoljno raznovrsna. Iako vam je, po običaju, na raspolaganju nekoliko komboa, u praksi koristite samo dva-tri poteza - ostali su nepotrebni i čine vas ranjivim. Takođe, nema dovoljno različitih vrsta protivnika. Načelno, stalno nailazite na drugačije neprijatelje, samo što se oni uglavnom jedino razlikuju po izgledu. Sem toga, često ste prinuđeni na to da se vraćate putem kojim ste došli, na kojem su se protivnici u međuvremenu respawnovali. Nama je dosadilo i mlaćenje istih neprijatelja na novim mestima, a kamoli ponovno čišćenje već očišćenih nivoa.

Još jedna mana je to što ne možete da vezujete komboe - posle svakog poteza, na sekundu gubite kontrolu nad Dastom, što u izvesnoj meri narušava dinamiku akcije. Bilo bi mnogo bolje kada bi istog trenutka mogli da zadate novi udarac.

Ostali elementi gejmpleja donekle ublažavaju monotoniju borbe. Najizraženije je standardno napravljeno platformisanje, kao i rolplej deo u vidu rudimentarnog budženja Dasta, koji napreduje po nivoima a opremate ga različitim naoružanjem i opremom. Tu su i sporedni questovi, najčešće FedEx tipa („Donesi četiri stopala trola i tri lobanje zombija”). Sem toga, Dast tokom igre stiče nove sposobnosti u stilu Zelda igara koje mu otvaraju put ka posebno vrednom lootu na već posećenim lokacijama. Na kraju, postoje i bossovi.

Uprkos tome što ima nekoliko zaista originalnih, upečatljivih izazova, voleli bismo da su i ti sporedni sadržaji raznovrsniji - da ima više zagonetaka, da je platformisanje originalnije, da zeldoliko vraćanje na već posećene lokacije nije opciono, da bossovi nisu samo poboljšane verzije običnih protivnika sa novim napadima i više zdravlja... Ovako, iako je tehnički dobar, gejmplej u celini odiše monotonijom.

Priča je takođe imala dosta potencijala, ali ipak nije nešto što ostavlja bez daha. Dobre strane - ima glavu i rep, poentu i smisao (u njenoj srži su motiv iskupljenja i kritika rasizma); dijalozi su, logično, napisani na dobrom engleskom, a povremeno su i duhoviti; glasovna gluma postoji i uglavnom je dobra; nema previše fillera; u retkim trenucima ima zanimljive filozofije. Zbog navedenih pluseva, povremeno uspeva da zaintrigira.

Što se loših strana zapleta tiče, Dust je pre svega veoma predvidljiva priča. Već pri početku znate šta će se dalje dešavati. Kada se veliko „otkrovenje” konačno desi, potpuno je antiklimaktično.

Sem toga, teme kojima se bavi Dust obrađuje na prežvakan način. Da je moguće da napravite originalan i megazanimljiv film na temu rasizma, nedavno je dokazao Kventin Tarantino, kada je snimio „Djanga”. Dust je sušta suprotnost tome.

U globalu, nismo zadovoljni ni likovima. Sporedni su u redu, ali glavni negativac je morao da bude razrađeniji. Slično važi i za Dasta - nedostaje mu neka karakterna crta koja bi ga učinila zanimljivijim (a ni glas mu nije dovoljno „ratnički”).

Na kraju, imamo zamerke i na prezentaciju. Kada ih ima, međuanimacije su odlične - baš imate utisak da gledate profesionalni anime (režija i atmosfera su u tom fazonu). Problem je u tome što ih ima veoma malo - 95 odsto naracije prikazano je kroz dijalog, tokom kojih vidite samo animirane, uvećane portrete likova koji u tom trenutku govore. Međuanimacije su, naravno, neizmerno interesantnije.

Očigledno, Dust je igra suprotnosti - skoro svaki njegov dobar element ima protivtežu u vidu loše urađenog dela igre. Na kraju, kad se sve oduzme i sabere, dobija se naslov koji ćemo prvenstveno da pamtimo po zanimljivoj atmosferi. Ako ga preskočite, nećete mnogo da pogrešite, mada ga u svakom slučaju preporučujemo igračima željnim tabanja, posebno u manjim dozama.