Posle plodonosnog izleta u svet limenih konzervi i pokvarenih traktora koji su Machinarium načinili igrom, češki studio Amanita Design vraća se korenima. Organski dizajn i odbacivanje tradicionalnih zagonetaka u korist prostih problema sa intuitivnim rešenjima čine Botaniculu mnogo bližom Samorostu i ostalim naslovima s početka opusa ovog tima nego hitu koji im je obezbedio svetsku slavu. Činjenica da ju je lakše porediti sa ranijim radovima nego sa neposrednim prethodnikom ne treba da vas zavara. Talentovani Česi su napredovali u svakom pogledu, a verovatno najveći korak napred u odnosu na Samorost predstavlja kontekstualnost. No, krenimo od početka.

Radnja igre odvija se na čarobnom drvetu, čije stanovništvo čine razni insekti i oživela flora. Jednog dana na drvo se popeo crni monstrum, koji crpi život iz svega što dotakne. Pošto je prokrčio put do magičnog semena, počeo je da se hrani njime. Srećom, poslednje zrno mu je izmaklo. Srljajući ka zemlji, dospelo je kod jednog od natprirodnih stanovnika drveta, koji sa četvoricom prijatelja mora da ga sačuva od zla i pronađe način da oslobodi drvo od tiranina. Neki od živopisnih suseda će se potruditi da im pomognu, dok će drugi probati da im stanu na put. Posredi je neverovatno vedra priča o naivnom heroizmu, ispričana na češkim autorima svojstven, neverbalan način, sa sličicama umesto reči.

Što se zagonetaka tiče, prevashodno su „samorostovskog” tipa: jednostavni, intuitivni problemi, koji nisu u svojstvu klasične prepreke, već više kao podstrek igraču da istražuje i razgleda. Rešenja se većinom zasnivaju na različitim sposobnostima koje petoro protagonista poseduju - mahuna može da pluta, grančica da se produži itd. Iako zagonetke pripadaju istoj školi, poređenje sa Samorostom je, premda neizbežno, neukusno na više nivoa. Ovde one nisu samo nakalemljene van konteksta da bi se opravdalo nazivanje interaktivne šetnje ispred briljantnih kulisa igrom. Botanicula nikako nije izazovna igra, ali problemi sa kojima se igrač susreće pažljivo su postavljeni, savršeno se uklapajući u ambijent. Ne razbijaju dinamiku usporavajući prirodni tok igre, niti su tu samo da bi se ispunila norma.

Kada pričamo o kulisama, vredi pomenuti to da Botanicula veoma uspešno stremi ka sjedinjavanju okruženja sa samim procesom igranja. Veoma mali broj elemenata na ekranu je statičan poput ukrasa - skoro sve što vidimo podložno je interakciji. Lišće se leluja kao na vetru, veliki insekti love manje, krilati stvorovi polažu jaja, radoznale oči trepću, pupoljci cvetaju... Svako ko je upoznat sa radom relativno mladog tima zna da im je estetski izraz veoma visoko na listi prioriteta. Međutim, ovog puta zaista su uspeli da učine estetiku nerazdvojnim delom igre, instrumentom koji funkcioniše u sprezi sa mehanikom i reaguje na igračeve odluke.

Sve što je rečeno o slici važi i za zvuk. Blesavu i vrcavu muziku napisao je i izveo češki sastav „Dva”, a oni koji su strahovali od toga da će odluka da se ne uposli uobičajeni kompozitor (čiji je rad postao sinonim za njihove igre) loše uticati na krajnji ishod, mogu slobodno da odahnu. Kompozicije nisu tu da bi samo slepo pratile radnju igre, već da joj na poseban način udahnu život. Kao što reaguje animacijama, svet podjednako živopisno reaguje i zvukom, a nerazumljivi govor likova više je nalik pevanju nego priči.

Najveće dostignuće kojim Botanicula može da se pohvali je koherentnost. Reč je o igri koja funkcioniše kao savršeno smislena celina, čiji je svaki pojedinačni aspekt nezamenjiv. No, na stranu akademska fascinacija njenim revolucionarnim značajem, Botanicula je pre svega izuzetno zabavna i vesela avantura. Ogorčene, cinične novinare nije lako naterati da se satima kikoću kao šiparice. Ali ipak, eto nas. Lica ukočenih od osmehivanja.