Vidi šta sam ti uradio od Rezidentivla, mama, vidi šta sam ti uradio od igre ja...” Krvava zora uzdizala se na Rakungradom, zombi-Bajaga pevao je undead verzije svojih pesama, a mi smo stavili tačku na još jednu igru koju je Capcom napravio preko kuplunga i bacio narodu da je glođe. Dubok uzdah i permanentni uninstall. Naš žal nije vezan samo za promenu karaktera igre, koja više nema veze sa survival horor podžanrom, već je motivisan apsolutnim javašlukom na mehano-tehničkom planu igre. Ovo je igra koju su radili ljudi koji se ne igraju, koje ne zanima da li nešto ima logike ili ne i koji se ne potresaju ako umesto „Yiha!” generišu „madaaaajbežibre...”

Resident Evil: Operation Raccoon City je pucačina u trećem licu zasnovana na invertovanoj perspektivi zapleta Resident Evil 2 i delova trojke. Igra vas stavlja u ulogu člana elitnog Wolfpack tima Umbrella Security Service (USS), koji je poslat u Raccoon City da spreči dr Birkina u deljenju T-virus tajni sa oružanim snagama SAD. Dalji tok dešavanja znamo - virus incidentno napušta laboratoriju, dolazi u kontakt za žiteljima Rakungrada i pretvara ih u zombije željne jetri i slezina. Angažman vašeg tima neće se svesti na saniranje situacije, već isključivo na uklanjanje dokaza o umešanosti Umbrelle, uz eliminaciju nezgodnih svedoka. Na samom kraju kampanje naletećete na Leona Kenedija i Kler Redfild, i dobiti priliku za mali upliv u kanon Resident Evila. Nažalost, prilika za povezivanje starog i novog je gotova pre nego što izgovorite: „Hej, plavokosi, jesi li za jedno brijanje sa izbrijavanjem?”

Evolucija survival horora u hodnik pucačinu koja je toliko tamna da nikakvo igranje sa gamom ne pomaže, izvedena je na surovo loš način. Kolekcija nevezanih nivoa, igranje uloge loših momaka kojima komanduje korporacijski mastermajnd i napucavanje četiri ista mob modela od početka do kraja igre prilično su pointless. Zombiji, naoružani protivnici i članovi vašeg tima izgleda dele jedan isti pseudo AI, koji se svodi isključivo na nasumično trčanje po prostornim mikrocelinama (soba, hodnik...) i predefinisanu reakciju na prisustvo jednih i drugih u blizini.

Tehnički problemi sa igrom mnogobrojni su i nadasve ozbiljni. Prvi i osnovni vezan je za kretanje i mehaniku hvatanja zaklona, koja ne zahteva pritisak na taster, već se dešava automatski, svaki put kada se približite zidu ili prepreci na koju je moguće zalepiti se. Ko je ovo smislio, pušio je nešto vrlo egzotično! Sistem funkcioniše na potpuno nasumičan način, jer nekih 40 odsto objekata posejanih u gameworldu s namerom da budu priručni zaklon (kauč, komoda, kola...) ne dozvoljavaju hvatanje zaklona, već će vas ostaviti da šlajfujete dok pokušavate da se namestite, gutajući metke i ujede.

Pored izbora komandosa vezanog za specijalke koje vam leže u borbi (praktično su beskorisne, stoga nećemo trošiti reči i papir), druga borbena varijabla i drugi krupan problem sa igrom je vatreno oružje. Otključavate ga investicijom XP-a, koji zarađujete u misijama, ali svaka logika prestaje činom izbora jednog od tridesetak primeraka koji stoje na rafu. Pošto su bukvalno svi protivnici sunđeri za metke koji gutaju tone olova pre nego što pokleknu, prirodno je da ćete želeti da se što pre oslobodite heklerčića ili pumparice, bezecujući teški mitljarez, automatsku sačmaricu ili nešto sa sličnom potencijom. Odmah ćete, nažalost, utvrditi da razlika u kalibru ne igra nikakvu ulogu i da se svako automatsko oružje ponaša na isti način, varirajući jedino u preciznosti na distanci (hekler ovde šije .50 cal mitrljaz, grejt sukses!). Autosačmara i druga egzotika dolaze sa količinom metaka koja će potrajati svega nekoliko soba, tako da je sa njima bukvalno nemoguće igrati.

Sledeći mutav momenat je neizbalansirana težina igre i jeftini fazoni kojima se veštački povećava stepen izazova. Protivnici koji se u grupama materijalizuju iza leđa i odmah kreću da vas gađaju ili grizu uzimaju medalju u štafetnoj iritaciji na sto metara. Nekoliko segmenata igre (npr. elektranu u kojoj sabotirate generatore i halu u kojoj se borite sa Nemesisom) ponavljaćete Y puta dok ne provalite kuda valja trčati u zaklon kada aktivirate okidač za misioni skript, posle kojeg ste za sekund mrtvi ako ne krenete na pravu stranu. Vrlo poor. Članovima vašeg tima, koje će popuniti AI botovi, jer (naravno) nećete naći tri ljudska nesrećnika za co-op, nemoguće je komandovati niti ih na bilo koji način usmeravati, a sami se ponašaju k’o muve bez glave koje služe samo kao dekoracija. Malo manje su Wolfpack, nekako su više Roflpack...

Resident Evil: Operation Raccoon City je tragedija, ali ne kvalitetna tragedija poput „Antigone” i drugih grčkih tragedija, nego tupa, tragična blamaža poput eksperimentalnog teatra u režiji Blagodraga van Blama.