Kada se sredinom 90-ih godina prošlog veka na tržištu PC igara pojavio kompakt disk kao nov medij, mnogi autori su ga videli kao sjajnu priliku da svoje projekte konačno prave bez ograničenja koja su donosile mušičave diskete. Među igrama koje su koristile njegov pun potencijal najviše je profitirao žanr avantura, koje su konačno mogle da se razbaškare na velikom prostoru, donoseći (za tadašnje pojmove) frapantne količine materijala u vidu sinematika, grafike visoke rezolucije, mnogo nasnimljenog teksta i slično. J.U.L.I.A., delo malog indie dvojca bez kormilara pod nazivom Lace Mamba, jeste igra odrađena u identičnom stilu. To je svojevrsni nostalgični omaž dotičnom tipu i načinu pravljenja igara, kada je smenjivanje interaktivnog sadržaja bilo daleko važnije od strukture same igre.

Nekoliko stotina godina u budućnosti, naučnici na Zemlji detektovali su u mraku galaksije novi solarni sistem, iz čijih se dubina emituje misteriozni, vanzemaljski signal. Brže-bolje okupljena je ekspedicija eminentnih naučnika i poslata put pomenutog sistema u istraživačko-laboratorijskom svemirskom brodu. Nakon dugačkog puta i nezgodacije sa meteorskim pljuskom, brod biva zaustavljen u orbiti jedne od planeta. U ulozi brodskog astrobiologa Rejčel budite se iz nasilno prekinutog krio-sna i od strane brodske veštačke inteligencije (J.u.l.i.j.a. iz naziva igre) bivate obavešteni da je ostatak posade netragom nestao i da se odgovori verovatno kriju na šest planeta novooktrivenog solarnog sistema. Uz njenu i pomoć automatizovanog istraživačko-izviđačkog robota Mobota uputićete se u razrešavanje misterije vaše nestale posade, koja je, čini se, stupila u kontakt sa vanzemaljskim oblicima života koji obitavaju na planetama, i to sa fatalnim posledicama.

J.U.L.I.A. ne izgleda retro, već kao nešto što je zapravo i pravljeno pre 10-15 godina. Skromne tehničke mogućnosti maksimalno su upregnute kroz simpatičnu, ali zastarelu grafiku, previše siromašnih i jadno odrađenih pratećih elemenata (meniji, ikonice, grafikoni i slično), relativno uspelu glasovnu glumu (izuzetak je dodatni narator koji sporadično opisuje lokacije), kao i prijatnu, atmosferičnu muzičku pratnju. Struktura igre ne poštuje ustaljene obrasce klasičnih avantura, već predstavlja koktel različitih vrsta gameplaya koji skladno funkcionišu kao celina, iako svaki pojedinačni deo ne predstavlja ništa naročito niti inovativno, uz tedenciju ka prečestoj repetitivnosti.

Istraživanje baksuznog sistema odvija se uvek isto i podrazumeva generičko skeniranje obližnje planete, potragu za više različitih vrsta minerala po površini (čime se „finansiraju” opravke na vašoj svemirskoj lađi, istražuju apgrejdi za pomenutog robotskog hodača i slično), nakon čega sledi Mobotovo sletanje na površinu i detaljnije istraživanje vrlo ograničenog seta lokacija. Ovo podrazumeva ili (staromodnu) inspekciju istraživačkih baza, koja je odrađena gotovo kao omaž prvobitnim tekstualnim avanturama sa šturim grafičkim elementima (narator opisuje scenu, dok je na vama da odaberete neku od ponuđenih opcija vezanih za nju). Na pojedinim sistemima ovo je zamenjeno rudimentarnim krstarenjem kroz „lavirint” trenutne lokacije, susretom sa inteligentnim oblicima života i rešavanjem niza jednostavnih i simpatično osmišljenih zadataka, nakon čega se čitav postupak ponavlja na sledećoj planeti. U kratkim predasima na svemirskom brodu tu i tamo ćete odrađivati i pojedine konstrukte kojima unapređujete Mobotove sposobnosti, koje će vam poslužiti za dalje napredovanje po planetama tamo gde ste ranije zapeli. Sami zadaci, mehanizmi i šeme za rešavanje variraju od uvredljivo prostih do relativno uspelih i dobro osmišljenih (favorit je improvizovano sklapanje kvazielektričnih šema sa ograničenim skupom elemenata), ali se prečesto ponavljaju i prate suviše predvidljiv ritam smenjivanja, i to u igri koja se inače ne može pohvaliti zavidnom dužinom. Bez obzira na još neke problematične delove (mršavu priču, mehaniku borbe sa džinovskim crvima na pustinjskoj planeti, recimo), utisak je da igru u velikoj meri izvlači prilično dobra atmosfera, kao i odličan osećaj izolovanosti i usamljenosti, svojstven mystolikim igrama, na koje J.U.L.I.A. takođe sporadično podseća.

Minimalistička i gotovo hermetična izvedba J.U.L.I.E. i sveopšta jeftinoća koja varniči iz mnogih pukotina nisu čudne s obzirom na pedigre anonimnih i budžetom ograničenih autora, ali u pitanju i nije igra koja je namenjena casual igračima, već najvećim fanovima avantura, koji se sa setom sećaju multižanrovskih ostvarenja iz slavnih Amiginih dana (prva igra iz serijala Dune, na primer). Zbog svega toga, i uprkos zjapećim propustima i manama u dizajnu, ovaj svojevrsni blast from the past zaslužuje pažnju, naročito onda kada se uporedi sa drugim ostvarenjima sa kojima deli isti genetski pool (predivno grozni Darkstar od pre godinu dana iz nekog razloga prvi pada na pamet).