Shoot Many Robots je još jedna u nizu horizontalno skrolujućih 2D arkadnih igara rađenih paralelno za konzole i PC. Ovaj podatak, u svetlu nekoliko prilično dobrih naslova sličnog žanra koji su se pojavili u poslednjih nekoliko meseci, navodi na zaključak da se horizontalno skrolujuće arkade posle višedecenijskog odsustva polako vraćaju u zagrljaj PC igrača, više nego žednih ovog žanra.

Iako bi se (sudeći prema ingenioznosti naslova i retro konceptu) moglo pretpostaviti da je Shoot Many Robots indi igra, u pitanju je zapravo punokrvni naslov A kategorije, koji je razvila ekipa britanskog Demiurge Studiosa (kojih se sećamo po kooperaciji na razvoju hitova kao što su Bioshock, Titan Quest, Brothers in Arms i Borderlands), u izdanju Ubisofta. Igra nas, bez mnogo detalja oko uvoda i zapleta (bez ikakvih detalja, preciznije), stavlja u kaljače pripitog hilbilija koji se iz nekog, sigurno vrlo maštovitog razloga, našao oči u oči sa armijom robota u uvek popularnom postapokaliptičnom okruženju. Od ove tačke gejmplej je jasan - idući sleva nadesno, naoružani pucaljkama i dobrim raspoloženjem, ubijaćete na stotine i hiljade robota koji se nalaze između vas i kraja nivoa, koji je negde daleko iza desne ivice ekrana.

Ovaj koncept se (uz nekoliko sitnih izuzetaka) neće bitnije menjati, te je ovo, nažalost, jedna od onih igara u kojima će vas ono što vidite u prvih pet minuta igre pratiti do samog kraja. Da bi se smanjio faktor dosade, koji se ovde logično javlja, razvojni tim je u igru ubacio veliki broj oružja i opreme koji gejmpleju daju preko potrebnu raznolikost. Naravno, ni ovde ne treba očekivati bogzna šta, već samo imati na umu to da je potpuno drugačije trčkati kroz nivo sa sačmarom i leteti džetpekom sa bacačem plamena, te da će mnogo vode Drinom proteći dok ne isprobate sve zabavne kombinacije. S druge strane, protivnici su znatno manje raznoliki - većina „tvrđih” robota od vas će zahtevati da im pronađete specifičnu Ahilovu petu, dok će oni slabiji naletati u tolikim hordama, da će igra u momentima preslikati igračko iskustvo kakvog survival shootera. Iako je Crimsonland i posle dobrih deset godina neprikosnoveni vladar ovog žanra, Shoot Many Robots slobodno možemo staviti na jako drugo mesto.

Dizajn igre neodoljivo podseća na Borderlands, što, s obzirom na razvojni tim, uopšte nije čudno. Iako su, naravno, u pitanju žanrovski sasvim drugačiji naslovi, atmosfera je skoro identična, počevši od okruženja, preko humora, pa sve do tehničkih rešenja poput numerički iskazanog demidža, koji iskače iznad glave pogođenog protivnika. Takođe, nalik Borderlandsu, i Shoot Many Robots izgleda potpuno drugačije kada se igra u ekipi. U standardnom multiplayer modu za dva do četiri igrača, napucavanje robota biva dva do četiri puta intenzivnije, a pošto je to zapravo jedino što ova igra nudi, preporučujemo vam da se na single player iskustvo ne obazirete baš previše.

U početku igra će vam možda delovati i previše lako - za uspešan završetak nivoa biće dovoljno kretati se nadesno, povremeno izbegavati neki veći projektil i ne skidati prst sa obarača. Neka vas to ne zavara - u kasnijim stadijumima igra postaje ludački teška, i moraćete dobro da razmislite o opremi koju ćete poneti sa sobom. Iako kombinacija tutua i puške koja vam daje „+10 na patriotizam” deluje opasno primamljivo, teži nivoi će zahtevati mnogo više planiranja a manje zabavnog kombinovanja, što je veliki minus - ako ste se naoštrili da napucavate robote od jutra do sutra, nećete se obradovati kada posle nekoliko sati igra od vas odjednom počne da zahteva da uključite mozak i taktički procenite situaciju.

Bolju opremu kupujete skupljajući šrafove (tj. matice), koji ostaju od rasturenih robota. Broj šrafova koji pokupite povećava se do pet puta tako što bez pauze rešetate po robotima dok se ne popuni skala u gornjem delu ekrana, a ta skala opada svakog sekunda koji provedete bez napucavanja. To znači da ćete, u želji da skupite što više šrafova i kupite što bolju opremu, konstantno trčati unaokolo i pucati, bez mnogo razgledanja okoline i nepotrebnog zaustavljanja, što ubrzava ionako brzu igru i dodatno dovodi do frustracije u situacijama kada furiozni tempo nije moguće održati. Na primer, za svaki nivo koji završite dobijate od jedne do pet zvezdica, u zavisnosti od učinka. Pošto je potrebno skupiti određeni broj zvezdica da bi se otključala sledeća mapa, hipotetički možete doći u situaciju da ponavljate neki od već završenih nivoa samo da biste sakupili zvezdice koje vam nedostaju. Kako se to ne bi prečesto događalo, u toku igre ćete stalno biti rastrzani između želje da obiđete ceo nivo i pokupite sve skrivene dodatke, s jedne strane, i potrebe da konstantno pucate po protivnicima i tako održavate skalu na maksimumu. Naravno, sve je to moguće uklopiti uz malko planiranja, ali svako planiranje u ovoj igri obavezno će biti praćeno nezadovoljnim gunđanjem zbog već navedenih razloga.

Neočekivano insistiranje na uključivanju mozga možda je jedina prava mana ove igre, naravno ako vam ne smeta koncept polupijanih ludaka koji uz glasno podrigivanje uništavaju svaki toster koji im se nađe na putu. Bez obzira na sve, ako se igrate sa društvom i zaželeli ste se starog, dobrog upucavanja svega što se mrda, dajte ovom naslovu šansu. Borderlands 2 očekujemo tek na jesen, a Shoot Many Robots nam nudi prilično dobar način da bar malo prekratimo čekanje.