Cinici bi nakon letimičnog pogleda na Defy Gravity lako mogli da pomisle da je čak i nezavisnu igračku scenu pogodio manjak svežih ideja. Manipulacija silom gravitacije pomoću gravity guna, odevena u starovremensko 2D ruho, nije koncept koji deluje previše osvežavajuće, naprotiv. Uprkos tome, Defy Gravity neguje simpatičnu igračku mehaniku, koja ipak nije toliko derivativna koliko to u prvi mah izgleda, pa se pomalo izanđaloj tematici može progledati kroz prste. Nažalost, propusti druge vrste šalju naizgled sjajno ostvarenje u sunovrat...

Prema navodima autora, ovaj naslov trebalo bi da premosti jaz između Super Marija i Portala. No, utisak je da je Defy Gravity ipak poprilično nesvakidašnje iskustvo. Kostur igre čini prevazilaženje prepreka u vidu energetskih polja i enigmatičnih protivnika (enigmatičnih u smislu da nemamo pojma šta bi trebalo da predstavljaju), a sve u nastojanju da glavna junakinja dosegne vrata koja vode do narednog nivoa. Da bi se postarao da u tome uspe, igraču su na raspolaganju dve vrste polja - gravitaciono i antigravitaciono. Prvo se upotrebljava kada je potrebno privući protivnike, a potonje kada želite da ih pošaljete u suprotnom pravcu, s tim što je zahvaljujući ovim alatkama omogućeno i izbegavanje sigurne smrti u naručju energetskih polja. Povrh toga, u jednačinu je ubačeno i pilotiranje koje je podložno istim gravitacionim pravilima.

„Pa ovo sve zvuči dobro, kakav sad sunovrat?”, pitate se vi. Odgovor prevashodno leži u bezobrazno skromnom roku trajanja igre, koja se doslovno može privesti kraju za svega sat vremena! Nakon toga, pred igrača se stavlja navodno izazovnija varijanta istih deonica, a igračko iskustvo „poprima potpuno drugačiji oblik”. Yeah, right. Podrazumevani i „teži” režim odvaja jedino izostanak antigravitacije u potonjem, što, začudo, podrazumeva sve samo ne izazovniju igru! Don’t get me wrong, ovo jeste dobar naslov dok traje, ali...

Drugi nedostatak je to samo uslovno, a ide na račun nemušte i tobože visokoparne, a zapravo potpuno isprazne priče. Celokupni zaplet, naime, staje u dve-tri rečenice kojima će vas igra počastiti tokom uvoda i raspleta priče. To je, međutim, mana samo uslovno, jer naglašena setna atmosfera igre (nalik prošlomesečnom NightSkyu) može dobiti dodatan vetar u leđa ukoliko je izgrađena na uštrb fabule (kada već nema ni govora o iole skladnijem zapletu, a nema jer je životni vek igre manji od dva sata). Ipak, za razliku od NightSkya, bizarno tmurna atmosfera ovde je potisnuta u zapećak zarad naglašenijeg gejmpleja, ali bez sumnje ostaje od suštinskog značaja, što najpre diktira vrlo nesvakidašnja muzička podloga.

To je ujedno i najveći razlog da provedete deo večeri uz ovo izdanje. Ako se docnije probudite obliveni znojem - „Svet kompjutera” za to nije odgovaran.