U ne tako davna vremena, u torbama prosečnih školaraca, pored klikera, udžbenika i svezaka mogli ste još, po pravilu, da zateknete i daleko važniju literaturu - stripove. Komandant Mark, Blek Stena, Alan Ford, Zagor i Čiko, kao i gomila drugih junaka bili su odgovorni za stasavanje čitavih generacija mnogo više nego što su njihovi nastavnici i roditelji bili spremni to da priznaju. Jedan od junaka, koji je još tada smatran starom gardom i inspiracijom za mnoge autore i likove koji su usledili, bio je italijanski strip „Diabolik”, delo sestara Anđele i Lučane Đuizani, začet još davne 1962. godine.

Dijabolika bismo današnjim naraštajima najlakše mogli da opišemo ka preteču Sema Fišera, Gereta, Solid Snejka ili drugih šunjala iz mraka. Dijabolik je šifrovano ime neimenovanog i tajanstvenog italijanskog plejboja koji je odrastao okružen kriminalcima, lopovima i sličnim no-good-doersima, što je kod njega razvilo specifičan robinhudovski sindrom prezira prema kriminalnim elementima u svim porama društva. Zbog toga se markantni gospodin zalizane kose noću pretvara u vrhunskog nindža lopova odevenog u tesni, pripijeni crni kombinezon sa karakterističnim izrezom za oči na glavi, vozika se kultnim „jaguarom” E klase i u svojim avanturama isključivo koristi hladno oružje za likvidaciju protivnika, uz sijaset gedžeta koji mu pomažu u sumnjivim nokturnalnim aktivnostima. Njegova stalna pratilja i „partner u zločinu” je prelepa plavuša Eva, a Dijabolikov najistrajniji neprijatelj je uporni detektiv Ginko koji razume motive našeg junaka, ali smatra da niko ne sme biti iznad zakona...

Zaplet igre predstavljen je kao klasična epizoda stripa. Eva je oteta od strane neidetifikovanih otmičara i bačena u tamnicu u kojoj će joj društvo uskoro praviti i sam Dijabolik, naizgled mrtav. Nakon ovog kratkog prologa sledi brz flešbek i onda zatičemo našu noćnu ’ticu nekoliko momenata pre infiltracije u strogo čuvani transportni voz, sa zadatkom krađe umetničke slike po imenu „Prvobitni greh”. Dijabolikova misija je da je što pre izvuče iz voza i dostavi misterioznoj organizaciji „Bela ruža”, koja ga je prethodno ucenila Evinom otmicom. Ostatak igre, ispričan kroz sedam nevelikih (i nelogičnih) poglavlja, predstavlja očekivani koktel šunjanja, infiltracije, igre mačke i miša sa mnogobrojnim pripadnicima obezbeđenja i stražarima, uz klasično rešavanje terenskih zagonetki i korišćenje širokog spektra Dijabolikovih spravica na kojima bi mu pozavideo i Bond-Džejms- Bond lično.

Nažalost, osim jakog faktora nostalgije i činjenice da je autorima igre srce bilo na pravom mestu, Diabolik je ispodprosečna i naporna point & click zanimacija koja će teško uspeti da kraj sebe zadrži i najveće entuzijaste i ljubitelje originalnog stripa. Rogobatne kontrole, Dijabolikovo sporo kretanje, siva i sumorna grafika, sa praznim i neinspirativnim lokacijama, katastrofalna glasovna gluma koja para uši gotovo da se takmiče između sebe ko će efektnije odbiti zalutalog igrača. User friendly kontrolni mehanizam, jedna od najvažnijih stvari u avanturističkim igrama, koja treba da bude vezivno tkivo između igračevih inputa i dešavanja na ekranu, ovde je izveden na maksimalno loš način i tera vas da se konstantno rvete sa njim. Kao prvo, tu je big-ass arhaični i neprecizni kursor koji bi bio smatran lošim rešenjem i u igrama s kraja osamdesetih godina. Dalje, glavni problem prilikom pozivanja inventara (pritisak na točkić miša) jeste to što se kursor automatski setuje na pregled i opis itema (umesto na korišćenje, odnosno uzimanje u ruku, što je i logičnije), što čini da ćete često, u žurbi da nešto isprobate, naletati na Dijabolikove reumatične opise predmeta.

Sledeća mana odnosi se na stupidne vremenski ograničene mini-igre kojima su ispresecane stripske vinjete koje odmotavaju i povezuju događaje. Po pravilu, za ove glupave igre refleksa često nećete biti spremni, jer se pojavljuju bez ikakve logike ili pravila (u jednoj sceni igra će potpuno automatizovano neutralisati stražara, dok ćete u sledećoj, bukvalno identičnoj, isto to morati da uradite kroz mini-igru). Takođe, način odrađivanja samih „izazova” često je takav da kada se prvi put pojave na ekranu, uz česte, totalno clueless situacije, nije jasno da se od igrača zapravo zahteva reakcija. Još jedna u nizu zamerki tiče se preko potrebnih saveta vezanih za način igranja i kontrole (bar dok se ne naviknete na igrin specifičan ritam), koji se po pravilu komično pojavljuju tek pošto ste uspeli da sami rešite problematičnu situaciju (dobar primer za ovo je mogućnost biranja dijaloških linija prilikom razgovora korišćenjem točkića miša, što predstavlja jednu od „koski” koja može dugo da vas drži zaglavljene na početku igre). Za grafiku i zvuk smo konstatovali da su otpisani od samog početka (prijatna i prigodna džez muzikica je mali izuzetak od ovog pravila), a posebno bolno deluju pomenuti stripski inserti koji pate od previše grube rezolucije i upadljivih artefakata, što je zaista razočaravajuće, jer prebacivanje jednog stripa u formu video igre upravo podrazmeva da bar egzekucija ovog segmenta bude besprekorna.

Diabolik: The Original Sin je igra nastala iz najbolje namere, ali nedostatak iskustva, budžeta i zdravog razuma tokom razvoja učinili su je je još jednim generičkim razočaranjem koje će na radarima mnogih igrača imati status softverskog smeća. Dok se neko zvučnije ime iz industrije video igara ne pozabavi bogatim poolom italijanskih strip legendi (za šta su šanse mršave, jer su dotični bili popularni jedino još u staroj Jugoslaviji), radije ne bismo da se grupa TNT, kapetan Miki ili Duh sa sekirom blamiraju na sličan način.