Ah, Monkey Island... Četvorodelna avanturistička saga, Meka i igrački monolit, kome su, poput čovekolikih majmuna iz Klark/Kjubrikove „Odiseje u svemiru”, generacije igrača prilazile još od daleke 1990... Punih devet godina od poslednjeg (i ne baš proslavljenog) nastavka sudbina večitog pirata-pripravnika Gajbraša Tripvuda bila je neizvesna, osudivši simpatičnog dječarca na godine obitavanja u limbu neizvesnosti, gde su mu društvo pravili Duke Nukem i slični nesrećnici. Odustajanje Lucasartsa od razvoja i ulaganja u avanturistički „sektor”, pa saradnja sa Telltalesom, razvoj pod dirigentskom palicom stare kuke Dejva Grosmana, uz odsustvo Rona Gilberta (idejnog tvorca Monkey Islanda), ali sa njegovim evidentnim uticajem na novu igru, ponovljeno gostovanje sjajnog Dominika Armata u ulozi Gajbraša i sijaset drugih petljancija predstavljaju nešto u čemu bi inspiraciju našli i scenaristi španskih sapunica. Ono što igrače na kraju cele priče interesuje jeste to da li je saga Monkey Island dobila dostojnog naslednika, oživljenog defibrilatorskim pločicama epizodnog izdavanja, koje je postalo zaštitni znak Telltalesa, ili je nakon svih godina čekanja pred nama samo zombi pirata nad kojim je pokušana vudu-reanimacija.

Odgovor na to pitanje možda je najbolje ilustrovati paralelom iz sveta televizije na primeru Roba Stjuarta. Do pre nekoliko meseci gotovo nepoznato ime izvesnog kanadskog glumca koga smo, s druge strane, tokom mučnih devedesetih obožavali u ulozi života koja mu je na ovim prostorima obezbedila kultni status, o čemu političarsko-estradna boranija može samo da sanja. Razdrljana havajska košulja, maljave grudi, obavezan konjski rep i ležerno rešavanje krimi-slučajeva na tamo nekom ostrvu tropskog pojasa... Ring any bells? Legendarni Nik Sloter nedavno je bio gost zemlje Srbije, na opšte oduševljenje legije fanova koji su ga skoro dve decenije ranije videle kao najpoželjnijeg kandidata za, u najmanju ruku, mesto predsednika. Kada je fini, uljudni i prosedi gospodin Stjuart konačno stigao iz daleke Kanade, nešto tu nije bilo baš kako smo očekivali. Više je to bilo poput susreta sa starim školskim drugom koga niste videli godinama. To jeste to lice i to jeste taj čovek, ali se magija negde nepovratno izgubila...

U slučaju Majmunskog ostrva, ovom osećaju kumuju dve krupne zamerke što žigošu jednu takvu legendu, koja to ni slučajno ne zaslužuje. Prva se tiče epizodnog karaktera izlaženja, što pomalo ubija dobru atmosferu koja će na ovaj način biti dozirana na kašičicu u mesečnim intervalima (bez obzira na činjenicu da na drugi način verovatno nikada ne bismo ni uživali u novim zavrzlamama Gajbraša Tripvuda). Drugi i mnogo veći propust jeste insistiranje na TellTalesovom 3D engineu i grafičkom stilu koga smo upoznali u takođe revitalizovanim avanturama Sema i Meksa kroz (do sada) izašle dve sezone. To je besprekorno funkcionisalo u kamernim avanturama dvojca iz Frilens policije, ali je i laiku jasno da širina Kariba i piratski milje zaslužuju ručno crtane, diznijevsko-bajkolike predele po kojima bi trčkarali kvalitetni, cell-shaded modeli likova. Oba Runawaya i sjajna Vampyre Story s kraja prošle godine dokaz su da je to moguće izvesti na visokokvalitetan način i da u slučaju najveće avanturističke legende zaiste nije trebalo štedeti novca da to tako i bude.

That out of the way, mora se priznati da su grafički čarobnjaci odradili zaista majstorski posao sa ovako ograničenim „motorom” koji pokreće igru. Dizajn likova je izvrstan, njihova tečna animacija je besprekorna (naročito lip-sync sa izgovorenim tekstom), a lokacijama dominira znalačka primena blagih i većih zamućenja objekata i likova koji su van fokusa, što efektno stvara utisak da gledate neku stop-motion majstoriju Tima Bartona. Dodatni trud primećuje se i u načinu na koji je većina scena kadrirana, uz neprimetne prelaze iz sinematika u igrive deonice (što će izazvati manje probleme dok se ne naviknete na kontrole). Kvalitetna zvučna obrada se podrazumeva, većina zvezda ponovila je svoje uloge iz prethodna dva dela (na čelu sa pomenutim Dominikom u ulozi Gajbraša, ali, nažalost, i uz izostanak Erla Boena koji je davao glas Le Čaku). Na kvalitet muzičke pratnje ne treba trošiti reči, s obzirom na to da su sve poznate Monkey Island teme i obrade, kao i nove kompozicije ponovo kreirane od strane starog majstora Majkla Lenda.

Sama pričica nastavlja se nekoliko godina nakon završetka prethodnog dela, sa Gajbrašom koji će u blizini Rock of Gelatoa konačno pokušati da dovrši recepturu za spravljanje ultimativnog oružja koje će ubiti ozloglašenog vudu-bradonju Le Čaka. U odsutnom trenutku dvoboja nespretno izvedeni coup de grâce izazvaće pravi fijasko i pretvoriti Le Čaka u ljudsko biće, istovremeno katapultirajući Gajbraša na ostvro Flotsam, odakle će naš junak pokušati bekstvo brodom iz podnaslova epizode boreći se sa misterioznim, vetrovitim prokletstvom koje opseda ostrvo.

Prva epizoda oživljenog serijala je kratka, sa prilično logičnim izazovima niže srednje klase za koje ne treba mnogo mućkanja da bi se „provalili” (kako zbog relativno malog broja lokacija tako i zbog činjenice da praktično ne postoji veći broj različitih zadataka „otvorenih” u isto vreme). Vrlo dobroj atmosferi doprinose simpatični i odlično osmišljeni likovi, uz ponovoljeno gostovanje likova iz „stare garde”, koji su već postali obavezan inventar sage Monkey Island. Sami dijalozi su odlično napisani, sa puno zdravog i nepretencioznog humora, uz dobro dozirane reference na događaje ili likove i iz savremene pop-kulture, što u sprezi za majstorskim glasovima predstavlja uživanje koje se ne sreće tako često u novijim igrama.