Ni geekovi više nisu ono što su nekad bili. Eto, na primer, Brajan. Sećate ga se, verovatno, kao tipičnog knjiškog moljca, univerzitetskog štrebera koji je slobodno vreme provodio u rešavanju matematičkih problema i čija je životna priča bila zanimljiva taman koliko i čitanje telefonskog imenika. A onda je momak naleteo na Đinu. Taj neočekivani susret pretvorio se u opasnu trku sa mafijom iz koje je par izašao bogatiji za dvadesetak miliona dolara, što je bilo sasvim dovoljno da dvoje zaljubljenih golupčića skromno započnu zajednički život. Recimo, na Havajima.

Nije sasvim jasno kako je dojučerašnji šonja, oslanjajući se na bednu crkavicu koja mu je ležala na računu, a uz svesrdnu podršku zavodljive crnke, tako brzo postao simbol muževnosti za kojim uzdišu i devojke i njihove majke, ali je činjenica da ovaj novi Brajan samo glasom (i pokojom glupošću) podseća na onog smotanog tipa koji se proslavio u igri Runaway: A Road Adventure. No, pošto se zna da ljudi lako menjaju navike i pogled na svet kada se dokopaju novca, ova promena se i mogla očekivati, a koliko je ona neobična... Pa, svakog čuda za tri dana...

Dobre igre je teško dostići, a prestići još teže. Takvi su primeri retki, ali ne znači da ih nema i jedan je upravo tu pred nama. Pendulo Studios, španska firma koja je posle grdnih peripetija i odlaganja na jedvite jade uspela da progura svoju avanturu Runaway na internacionalnu scenu, bila je zatečena njenim velikim uspehom, ali i kritikama koje su skoro jednoglasno upućivane na račun gameplaya, to jest nekih njegovih elemenata. Kao pametni ljudi koji umeju da saslušaju druge i upamte lekcije iz prošlosti, Španci su uvideli svoje greške i rešili da ih u drugom nastavku ne ponove. I, gle čuda, eto nama avanture kakva se samo poželeti može!

Ako se sećate Džošue, ćoravog ufologa iz prvog nastavka koji je tvrdio da može da komunicira sa vanzemaljcima, onda bi trebalo da imate jasnu sliku o tome šta je osnovna tema Runawaya 2. Sve počinje tokom rutinskog turističkog preleta preko jednog od ostrva havajskog arhipelaga kada avion u kojem se nalazio zaljubljeni par počinje pada. Đina iskače iz njega koristeći jedini raspoloživi padobran, a Brajan ostaje u letelici nadajući se da će preživeti pad. Macan, naravno, prolazi bez ijedne ogrebotine, ali zato njegova devojka završava skok usred vojnog kampa unutar kojeg su u toku sumnjive arheološke aktivnosti. Pokušaj da na brzinu izvuče Đinu iz zatočeništva propada, ali Brajan saznaje da je šašavi Džošua bio u pravu i da je vojno prisustvo na ostrvu samo cover up za strogo čuvanu državnu tajnu.

Da nije Sama & Maxa koji nas u poslednjih nekoliko meseci zasmejavaju svojim štosevima, mogli bismo reći da su komične avanture potpuno zaboravljena sorta igara pa pojava Runawaya 2 dođe kao melem na ranu nakon silnih tragedija i konspirativnih misterija koje već dosta dugo vladaju avanturističkim žanrom. Možda je teško poverovati u to, ali R2 je duhovitija igra od svog prethodnika, mnogo više fokusirana na uvrnuti humor i paradoksalne situacije, dakle, nalik onome što je nekada davno Sierra radila sa serijalom Space Quest. Eksplicitnog nasilja, za koje su u prvom delu bili zaduženi mafijaši, ovde nema ni u pismu (mada uloga izvesne plavuše po imenu Tarantula ostaje misterija), a na njegovo mesto su došli vanzemaljci, šamani bez noge, glupi oficiri, pa čak i pirati, kao počast serijalu Monkey Island kojem Runaway očigledno mnogo duguje. Dakle, svojevrstan motley crew svakojakih likova kojima jedino nedostaje čuveni glumački trio iz prvog dela da bi bio potpuno kompletan. Igra se ponovo sastoji od šest poglavlja, ali se čini da je ovaj nastavak nešto kraći od prethodnog.

Ključni problem koji je ozbiljno opterećivao Runaway nestao je bez traga. Famozni pixel hunting, to jest „nevidljivi” predmeti od po nekoliko piksela koje je bilo moguće detektovati samo elektronskim mikroskopom sada praktično ne postoje, ako na trenutak zaboravimo na nekoliko scena koje se odigravaju u mrklom mraku. Autori su, dakle, shvatili da postoje i druge, manje bolne metode za zamajavanje igrača i da mukotrpno pretraživanje statičnih ekrana zaista ne vodi ničemu i da kao takvo nema šta da traži u igri koja pretenduje na titulu avanture godine.

U tehničkom pogledu R2 ne donosi ništa novo, no za bilo kakve ozbiljne promene u suštini nije ni bilo razloga. Bez obzira na to da li se radi o engleskoj verziji od pre četiri godine ili španskoj od pre šest, Runaway je ušao u istoriju kompjuterskih igara kao prva avantura izrađena u rezoluciji 1024 x 768, koja, nažalost, ni dan-danas nije postala opšteprihvaćen standard. To samo govori o tome koliko je prvi deo bio ispred svog vremena pa je logično što je i ovaj drugi napravljen u istom stilu, bez ikakvih tehničkih kompromisa. Grafika je, naravno, fantastična, animacije izgledaju poput Diznijevog crtanog filma, s tim što je njihov broj sada znatno veći pa je između ostalog i to jedan od razloga što je u pitanju prostorno najzahtevnija avantura do sada (npr. duplo je veća od Gothica 3). Voice acting je takođe vrhunski, što obično nije slučaj kod igara koje dolaze sa govornog područja koje nije englesko.

Iako je po svim kriterijumima bolji od prvog dela, Runaway 2 ipak karakteriše jedan detalj koji se teško može svrstati u ozbiljne mane, ali koji će nesumnjivo izazivati revolt kod većine igrača. Igre bez smislenog kraja, poput Half Lifea 2, odavno su postale uobičajena pojava, ali tako nešto nismo navikli da viđamo kod avantura koje se po svojoj prirodi najviše oslanjaju na priču koja treba da ima glavu i rep. E, za Runaway 2 to ne važi. Formalno gledano, on se završava nakon šestog poglavlja, ali ono ne samo da ne predstavlja finale igre, već još gore – unosi dodatni zaplet u priču, koja se prekida iznenada, na najzanimljivijem mestu. I dok se tako nešto može tolerisati kod epizodnih serijala kao što je Bone, ovakva je praksa, u slučaju avanture na čiji nastavak treba čekati godinama, nedopustiva i, u krajnjoj liniji, kontraproduktivna. Španci, nažalost, nisu mislili o tome i to će im se kad–tad obiti o glavu.

Slobodan MACEDONIĆ