Pacman, Asteroids, Bionic Commando i ostale arkadne legende kasnog i sanjivog XX veka spadaju u kulturno nasleđe čovečanstva, jer su zaorali istorijsku brazdu na način na koji su Mocart, Bah i Dostojevski ostavili neizbrisiv pečat u muzici i književnosti. Volfgang, Johan i Fjodor, na njihovu i našu sreću, nisu imali brand recognition menadžere koji bi im jahali na grbači zahtevajući da nova verzija fuge ima deonice sa zurlom i kastanjetama ili da Zločin i kazna: Redemption donese Raskoljnikova koji proučava Kabalu u nameri da oživi babu koju je ubio sekirom.

Devetnaest godina nakon najrevolucionarnije platformske igre u istoriji civilizacije, vlasnik prava na Bionic Commando odlučio je da ga renaoruža kreirajući novotalasni remiks legende uz očuvanu formu originala. Godinu dana kasnije, smatrajući da je teren dovoljno pripremljen, tj. da se sveža generacija tinejdžera upoznala sa mehaničkom kukom i kačenjem po zidovima, Capcom (u saradnji sa Grinom) izbacio je novogeneracijski reboot originala, trodimenzionalni nastavak Bionic Commandoa koji se nastavlja na „priču” osnovne igre. Reklamni ugovor sa Koka-Kolom i nVidijom, u kojem su putem objekata i panoa u igri osigurani product placement i brand awareness, iz prsa nam izbija kao još jedan plućohvat vazduha... Za ideale ginu budale, ali ipak... Da li iza Bionic Commandoa stoji nešto više osim ektoplazmične želje za novcem akonto stare slave?

Možda. Novi Bionic Commando je solidan naslov, u koji je uloženo prilično truda, ali koji svakom kukom i kvakom programskog kôda emituje baladu o neispunjenom potencijalu. Stvarajući okruženje i tehnologiju za kretanje po njemu, autorski tim je, idući linijom manjeg otpora, odlučio da nešto što iz aviona izgleda kao sandbox pretvori u klasičan akcioni hodnik, igru koja se samo po kuki za kačenje po objektima razlikuje od generičke pucačine sa fiksnim čekpointima. Ascension City, megalopolis ruiniran terorističkom nuklearkom u koji komanda šalje svog najboljeg operativca, bioničkog komandosa Natana Spensera, grafički je definisan i uobličen kao fascinatno urbano okruženje koje vas mami na istraživanje, ali i nemilosrdno kažnjava ako okrenete kormilo ka pesmi sirene. Igra vam ne zabranjuje da se kačite o svaku banderu i popnete na svaku zgradu, ali vas ubija radijacijom ukoliko napustite predefinisanu stazu. Ovaj potez, nalik pucanju iz pištolja u sopstveno stopalo, igri je efikasno istopio krila i osudio je na iritirajuću prosečnost, koju fleševi genijalštine bole više nego osrednjost.

Hitac broj dva, na sreću, promašio je kost i pogodio u bullseye. Natanova akciona mehanika, to jest korišćenje bioničke ruke/kuke za kretanje, majmunisanje i borbu izvedeno je na prilično atraktivan način koji savršeno funkcioniše bez obzira na kontrolnu šemu koju koristite (gamepad ili miš+tastatura). Rukom se možete hvatati za bilo koju površinu u igri, možete je koristi za penjanje ili prebacivanje između građevina u maniru Spajdermena. Tim bioničkim udom možete hvatati manje objekte razumne veličine, podizati ih u vazduh i gađati ljudske, kiborg protivnike i neprijateljske letelice; možete uhvatiti protivnika i iskoristi ga kao živi projektil, bacajući ga sa zgrade ili na glavu drugom oponentu... Sistem zaista funkcioniše bez greške, delom zbog solidne implementacije inercije koja svaki potez čini potencijalno efektnijim ukoliko uhvatite „zalet”, a delom i zbog kuke koja će se uvek uhvatiti za nešto ukoliko držite desno dugme miša (podrazumeva se da je to nešto u dometu), što vam daje izvesnu raskalašnost u pogledu kretanja. Dok je ispod vas čvrsto tlo, pad sa bilo koje visine je bezbedan; dok pravite rizične skokove iznad vode, uvek ćete se zakačiti za nešto ukoliko nemate dve leve ruke ili ne igrate pod dejstvom barbiturata.

Dizajn nivoa, linearan kakav jeste, ipak poseduje određeni kvalitet, pre svega u sferi balansa između akcije i uživanja koji donosi kretanje, tj. nalaženja bezbedne staze između plavih oblaka radijacije i vodenih površina koje vas takođe ubijaju za nekoliko sekundi. Pored ruke, za borbu sa ljudskim i manje ljudskim protivnicima Natan koristi i klasično balističko naoružanje, mada je ova komponenta igre izvedena na relativno metiljav način: oružje, sa izuzetkom raketnog bacača, zvuči jadno i proizvodi minimalan pirotehnički whizzz.

Majk Paton, bivši frontmen grupe „Faith no More”, pozajmljuje glas Natanu Spenseru, što je posao koji se po solidnosti može porediti sa njegovim prošlim igračkim gigom, sa igrom Darkness za Xbox 360. Natan Spenser, verodostojna replika Snejka Pliskina iz filmova „Bekstvo iz Njujorka” i „Bekstvo iz Los Anđelesa”, u igri je stavljen u sličnu situaciju kao i Kurt Rasel: nevoljni antiheroj, iščupan iz zatvora da bi za režim koji ga je tamo poslao vadio kestenje iz vatre, nije lik koji će se dopasti osobama mekanog srca. Ovaj ogorčeni, izraubovani i ucenjeni veteran, sigurni smo, imao bi i potez kukom za programere sa tunelnom vizijom, njuškama koje su ga izvadile iz dvodecenijske hibernacije i naterale na to da rešetke svoje ćelije zameni za nevidljive zidove linearnog grada.