Bolesna ambicija, mentalna karakteristika koju često srećemo kod diktatora, naučnika, vojskovođa, Južnih Slovena i igračkih dizajnera, biva predstavljena kao osobina vredna hvale ukoliko bolesno ambiciozni poduhvat uspe, ili kao manijakalna impulsivnost ukoliko snovi ambicioznog potonu kao potkovica. ARMA II, novi poduhvat češke družine okupljene u Bohemia Interactiveu, spada u specifičnu dinamičku sredinu koja balansira između uspeha Apolo Mesečevih misija i sunovrata Hitlerove invazije na Rusiju. Igra koja je u stanju da vas tokom jednosatnog intervala prošeta između orbitalnog leta neverovatnog interaktivnog sladostrašća i pada u blatnjavu močvaru bagova i nefunkcionalnog kôda opire se jednoobraznosti konačne ocene. Zato finalni broj 79 shvatite kao nasumično uhvaćeni položaj kazaljke koja je ludački skakala od apsolutne nule do apsolutne stotke.

ARMA II je duhovni naslednik Operation Flashpointa i direktni potomak Armed Assaulta, superkompleksna vojna simulacija koja u okviru jednog enginea kombinuje elemente pucačke akcije, timske taktike, simulacije, real-time strategije i avanture. U ovaj ratni, nelinearni, politički angažovani pseudosandbox utkana je tolika količina hrabrosti, eksperimentisanja sa gameplay konvencijama i ambicijom da nam je iskreno žao što kategorija „balls” ne postoji kao industrijski standard u ocenjivanju igara. Zaista je trebalo imati „kohones” i pokušati ovako nešto.

Intrigantni zaplet, osmišljen kao kombinacija krupno sečenih fragmenata ratova na ex-Yu prostoru i ruskog koškanja sa Čečenima i Gruznima, baziran je na „mirovnoj” operaciji NATO pakta u Černorusiji, bivšoj zemlji Varšavskog pakta, u kojoj su etničke tenzije eskalirale u građanski rat. U borbi za 225 kvadratnih kilometara teritorije učestvuju prozapadna armija Černorusije, komunistički i proruski pobunjenici, lokalni partizani koji navodno štite civile, armija ruske federacije i kontingent US marinaca koji se trudi da pohvata konce ovog potpuno konfuznog sukoba. Eskalaciju sukoba verno prati i eskalacija vašeg angažmana u ovom teatru operacija. Invaziju počinjete kao individualni pripadnik Razor izviđačkog tima, a progresivno sa odmotavanjem zapleta dobijate komandu nad odeljenjem i armijskom grupom, uz eksponencijalni rast odgovornosti i podrške koje vam pruža vrhovna komanda (što se ogleda u support opcijama, od kojih na početku posedujete samo helikopterski transport).

Jedina mehanička konstanta koja će vas pratiti od početka do kraja igre jesu vaše čizme i puška, odnosno FPS modul individualnog marinca sa imenom i prezimenom. Ovaj „najniži” elemenat ostaje u dubokoj senci komandnog interfejsa, osnovne alatke za manipulaciju resursima, koji zbog složenosti predstavlja blagoslov i prokletstvo igre. Upotreba deset padajućih menija i tridesetak tastera ovog kontrolnog modula igre teoretski i praktično daju vam neograničenu slobodu u manipulaciji snagama na terenu, a praktično će 99 odsto igrača iskreno prestraviti neverovatnom kompleksnošću. Na sreću, pun (ludački) potencijal ove alatke ostvarićete tek pri kraju kampanje kada igra (relativno razumno) očekuje da igrač koji je stigao dotle spada u kategoriju kvalitetnog, hard-core ludaka kome neće smetati ovakva vrsta izazova.

Uživanje u igri, pored strpljenja, koje uključuje savladavanje višesatnog tutorijala (ne preterujemo!), uključuje i potrebu za debelim živcima. ARMA II je neverovatno bagovita igra, koja je tek nakon drugog patcha (1.02) postala naslov čija se single player kampanja može kompletirati. Osnovni problem leži u korenu dizajna igre, to jest triggerima za skriptove nelinearnih misija, koji često funkcionišu na potpuno nepredvidljiv način. Ako možete da zamislite na šta bi ličila kombinacija S.T.A.L.K.E.R.-a i Obliviona koja u globalnu kalkulaciju uzima nekoliko puta veći broj parametara, dobićete približnu sliku o lutriji koja čini single player kampanju igre. Tog problema postajete svesni negde u prvoj trećini kampanje, kada se završi svojevrsni „uvod” u igru i kada niz linearnih zadataka zameni naredba komande da vi i vaš tim uđete u trag jednom od vođa pobunjenika koristeći sve metode koje vam padnu na pamet. Četiri naoružana momka, divljina prošarana zaseocima i gradićima, mogućnost prevoza helikopterom, „hamvijem” ili bilo čime što ima točkove ili gusenice, 225 realnih kvadratnih kilometara teritorije koje treba pročešljati... Sledeća, četiri puta kompleksnija misija uključuje i hapšenje osumnjičenih, razgovore sa civilima i „misione hintove” tipa „Osoba koju tražite živi u selu Grodno, a povremeno dolazi u Krasnostav svojim crvenim automobilom”; vi stojite u visokoj travi, gledate u topografsku kartu sa nekoliko hiljada terenskih pointera, helikopter koji ste pozvali nije došao, dva člana tima su se zaglupela na izlasku iz baze i preko radija kukaju da ne mogu da vas nađu... Crvenih kola nema ni nakon sat vremena čučanja u zasedi, počinjete da sumnjate u to da je kampanjski skript pukao kad je AI M1 Abrams pregazio NPC seljaka u centru sela; razmišljate o učitavanju ranije pozicije, ali vam se čupa kosa na glavi od pomisli da ste izgubili tri sata igre...

Budućnost ARMA II zavisi od efikasnosti kojom će Bohemia biti u stanju da patchuje neki od dvadeset hiljada problema sa igrom. Zasad, igra predstavlja fascinantan, beskrajno složen egzoskelet najkompleksnije vojne simulacije za PC, kome šrafovi ispadaju svaki put kada napravi gigantski nezgrapan korak.