Prilikom inicijalnog bacanja pogleda na slike novog čeda čileanskog Ace Teama, sa kojih blistaju predivno morbidni pejzaži, koji kao da su iznedreni u francuskoj školi stripa i naseljeni bulumentom kreativno i bizarno dizajniranih likova, pomislili biste da je u pitanju nekakva mystolika avantura ili bar nestandandardna arkadno-pucačka igra. Zeno Clash je, kao kulturni šok u mediju koji je navikao na svakakve neobičnosti, zapravo akciono-tabadžijska igra iz perspektive prvog lica, sa akcentom na bliskoj borbi u dometu beonjača i tek uz povremenu upotrebu primitivnog dalekometnog oružja. Surovo pesničenje iz Ridikovih avantura, odnosno nedostižnog Condemneda, dobilo je tako svog mlađeg brata, smeštenog u ne baš očekivano fantasy-punk okruženje, ali se mora priznati to da ovaj FPS brawler funkcioniše i više nego uspešno.

U ulozi ste Geta, ogorčenog humanoida koji, iz trenutno nepoznatih razloga, biva odbačen iz svog bizarnog plemena predvođenog harizmatičnim hermafroditom Majko-Ocem (don’t ask). Kivan na takav tretman, Get ubija Father-Mothera i daje se u beg duž zemlje Zenozoik, praćen jedino od strane Dajedre, devojke koja odlučuje da mu pomogne. Zašto je Get izbačen iz plemena, zbog čega je njegov mentor Metamok (inače uživalac pečurkastih opijata) izvršio samoubistvo nakon što je Geta naučio tehnikama borbe i preživljavanja i kakve tajne kriju prostranstva Zenozoika pitanja su na koje će naši nevoljni junaci pokušati da pronađu odgovore tokom svog bekstva. Uz ovo, na svakih nekoliko nivoa bićete vraćeni u igrive flashback sekvence, koje će vam, poput slagalice, pomoći da shvatite prethodne događaje i Getove motive koji su doveli do trenutnog razvoja događaja.

Samo igranje ove boksersko-fantazijske ekstravagance prilično je standardno. Udarce i njihove različite varijante izvršavate pritiskanjem i kombinovanjem levog i desnog tastera miša (uz tastere za pravac). Desni klik se dodatno koristi za akumuliranje jačih napada, kombinovanje oba tastera u isto vreme hvata protivnike, dok se ’Space’ koristi za blokiranje (sve ovo ćete naučiti kroz tutorijale, u kojima će vas obučavati nesrećni Metamok). Pucačke sekvence su krajnje sekundarnog karaktera, pre svega zbog parapraistorijskog naoružanja koje je retko kada efektno (iako imate neograničeno mnogo municije u vidu kamenčića razbacanih okolo), osim kada su u pitanju melee močuge razornije moći sa dužim periodom prilikom zamahivanja. Sami nivoi izdeljeni su na manje i ograničene arene koje ne možete da napustite dok ne porazite sve prisutne protivnike (a njih ponekad ima više nego što bi bilo fer prema igraču, što je frustrirajuće).

Osećaj prilikom mlaćenja prilično je dobar i zadovoljavajuće brutalan (naročito kada šutirate oborene protivnike ili „obrađujete” neprijatelje bačene na kolena). Nažalost, sam sistem razmene udaraca nije baš najbolje baždaren, pa se često osećaju propusti u detekciji koji vas ponekad ostavljaju da nezgrapno mašete i promašujete protivnika koji je ispred vas, a isto važi i za situacije kada vas protivnik dokači sa distance koja deluje previše daleko. Osim kratkog trajanja (od svega osamnaest nevelikih poglavlja) i neinspirativnog challenge moda u kom se batinate do iznemoglosti u nekoj vrsti kamene kule, igri se, krajnje subjektivno, jedino može zameriti prilično čudno upregnut potencijal interesantne priče i neobičnog sveta. Zapravo, cela stvar više deluje kao nekakav akcioni spin off neke tvrdokorne avanture i mnogo šire priče, koju su autori odlučili da povežu sa bokserskim mlaćenjem s kreaturama, čiji motivi i često vrlo složene agende padaju u vodu čim se oglasi zvono za početak meča.

Igru pogoni zategnuti i ispolirani Source „motor”, te se mora priznati da se starina, i posle svih ovih godina, i te kako dobro drži. Dok (namerno) mračni Left 4 Dead nije pružao previše prilike da se ispolje svi kvaliteti nabudžene grafike, Zeno Clash to ispravlja i povremeno nas čašćava zaista impresivnim grafičkim prizorima koje izvlači kao kečeve iz rukava i utapa ih u nadrealno i predivno modelovano okruženje. Dok svetom Zenozoika dominira bizaran i maštovito dizajniran kvazihumanoidni bestijarium sa kojim ćete ukrstiti pesnice, glavna grafičko-fizička atrakcija ponovo su realistično animirana lica i pokreti likova, pre svega vaše pratilje Dajedre, čija mimika lica i pokreti očiju povremeno izazivaju pravo zaprepašćenje i nevericu. Ništa manje ne može se reći ni za sjajno morbidnu muziku, koja zvuči kao da balansira između noćne more i jave i savršeno se uklapa u dizajn sveta i dešavanja na ekranu. Ne treba ni pominjati karakteristične zvuke pesničenja, kao i vanserijske glasove i kričanje likova i svih pratećeih kreatura u igri.

Iako Zeno Clash deluje kao nešto što je nastalo iz zezanja i sa mišlju „Ajd’ da turimo ridikoliko pesničenje u neko otkačeno okruženje”, igra i te kako ima kvalitete koji mogu preporučiti investiranje nekoliko popodneva u nju. Obogaćivanje gameplaya nekim novim elementima (pre svega avanturističkim, sa ubacivanjem questova i makar prividne nelinearnosti) jeste nešto što bi talentovani Čileanci mogli da uzmu u obzir prilikom izrade eventualnog nastavka.