Posezanje sa drevnim ikonama igračke industrije i rekreacija naslova iz slavne prošlosti, u slučaju uspeha, biva definisana pojmovima „oživotvorenje” ili renesansa, dok će Alone in the Dark iz 2008. godine zauvek ostati zapamćen kao puka patološka nekrofilija. Elektrošok dat davno zaspalom Edvardu Karnbiju, „Dilandogolikom” detektivu nemogućeg, koji je pre mnogo godina definisao ono što danas zovemo žanrom survival horror, bio je pomalo prejak, jer je kreirao igru koja se nepovratno izgubila u lavirintu sopstvenih pretenzija i grandioznih ideja. Eliminisavši sve atribute koji su definisali davnašnji klasik, autori igre su preduboko zagrizli, ali su zalogaj u polusažvakanom stanju izbacili na tržište, tipujući na slepilo fanovske baze i kritičara. Na njihovu žalost, sjaj novina nije ni izbliza dovoljan da zakloni crne rupe potpuno nefunkcionalnog sistema upravljanja.

Početak Alone in the Dark zatiče Edvarda Karnbija usred modernog Njujorka, u stanju amnetičnog stupora, okruženog naoružanom bandom militatnih kultista/konspirologa koji brbljaju o nekom talismanu, ritualima i „Putu Svetla”. Izmet vrlo brzo udara u ventilator, zgrada počinje da se raspada, a nadnaravna sila, oličena u pukotinama koje šibaju duž zidova, kreće da usisava ljude i pretvara ih u mutirane nakaze, koje jedino vatra može da uništi. Amnezija glavnog junaka, kao nosilac priče, polako postaje veoma zamoran stereotip, koji Alone in the Dark od početka do kraja maksimalno kapitalizuje, držeći vas u prilično dubokom mraku.

Mehanička koncepcija igre, koja kombinuje perspektivu prvog i trećeg lica, malo akrobatike, puzzle solvinga i terenskih zagonetki na papiru zvuči OK, ali u praksi pada na svakom testu igračke ergonomije. „Dvoguba” kontrola vašeg lika, u okviru koje je melee borba isključivo dostupna u trećem licu, dok je FPS perspektiva rezervisana za pucanje iz pištolja, upotrebu aparata za gašenje požara i sličnog podrazumeva konstantno „šaltanje” pogleda na okolinu, uz tendenciju igre da to stalno radi automatski, čak i kada za to nema nikakve realne potrebe. Upotreba tupih predmeta, stolica, šipki i ostalog u borbi i povremenim terenskim gvindovima (nalik na vađenje strujnog kabla iz vode uz upotrebu motke) kontrolisana je mišem, dok je za kretanje iskorišćena kombinacija WASD. Da li možete da zamislite koliko je ovo neudobno, glupo i neefikasno? Umesto nasušne potrebe da upravljate kretanjem kamere u klaustofobičnim i mračnim okruženjima, mlatićete predmetima u „analognom” maniru, koristeći upravljački koncept koji je pre deset godina ismejan u Jurrasic Parku ili kakosevećzvaše dinosaur-šuteru.

Manipulacija predmetima u inventaru polazi od sjajne ideje da Edvard može da ponese samo ono što mu staje u unutrašnje džepove jakne (uz pištolj i baterijsku lampu koje zadene za pojas), ali je, kao i „prirodni” sistem kontrole borbe i manipulacije objektima, potpuno retardirana u praksi. Kao prvo, igra ne pravi pauzu dok vi kopate po džepovima, tražeći Molotovljev koktel i upaljač: u slučaju bliske borbe, protivnici vam nikada neće dati dovoljno vremena da natenane napipate ono što vam treba (ili, ne daj Bože, poželite da kombinujete dva predmeta i od maramice i flaše viskija napravite eksploziv), već će vas slatko mlatiti, rugajući se mehaničkim ograničenjima koja nisu vaša krivica. Drugo, prostor u inventaru, teoretski dovoljno realan za izbegavanje žanrovskih gluposti nalik na nošenje merdevina i bazuke uz trčanje i skakanje, praktično je suviše ograničen, što igri daje dodatnu dozu gnjavaže.

Alone in the Dark je prva igra u istoriji koja se hvali „featureom”, koji vas ohrabruje da je uopšte ne igrate. Inkorporacija sistema chaptera (nalik na DVD video), koje po želji i neograničeno možete preskakati, teoretski je zamišljena kao pomoć igračima koji se zaglave na nekom mestu i nepotrebno se nerviraju, ali u situaciji kada kompletan gameplay nije ništa drugo do neudobno i zamorno „zaglavljivanje”, ona ne predstavlja saving grace, već naprosto čekić koji udara završni ekser u lijes sa igrom.

Alone in the Dark je još jedna od igara koja zahteva internet konekciju radi post-instalacijske aktivacije. Policijska provera, tokom koje igra sa Interneta skida nekakav nedefinisani fajl koji je potreban za pokretanje igre, dokaz je da je glupost prilično prelazna bolest. Umesto politure i poslovične A produkcije, Atari je srednjoškolskom vatačinom sa EA Gamesom zapatio najgoru moguću anomaliju. Igrama nalik na Mass Effect, ovu orvelovsku glupost možemo i da oprostimo, ali za treš nalik AitD-u izgovora jednostavno nema.

Kada pomislim na Alone in the Dark, na pamet mi prvo pada Daikatana: obe igre dele istu (ne)srazmeru između hipernajavljivanog i agresivno oglašavanog „life changing experiencea” i surove realnosti oličene u grohotnom, ponižavajućem smehu koji je propratio njihovu tržišnu premijeru.