Veoma je lako dozvoliti sebi da budeš zaveden Assassin’s Creedom, igrom koja po putenosti i mekoj koži podseća na brinetu iz snova posmatranu kroz prizmu intoksikacije tekilom. Ubisoftova lepotica, našminkana i spremna za fatalni one-night stand, dopustiće ti da prstima prolaziš kroz tanana vlakna negovane kose, nutkaće te ekstraktom agave i solju, naposletku ti otvorivši vratnice apsolutnog sladostrašća.

Ujutro ćeš naći tragove razlivene šminke na jastuku, nasumično razbacane crne dlake za koje si siguran da nisu tvoje, uljuljkan u čaršav sa flekama koje ti izazivaju dizanje želuca. Iz kuhinje će se čuti pljesak jajeta koje pada u tiganj praćen kreštavim glasom koji te poziva da večeras odete negde u zezanje. Spazićeš periku bačenu preko stolice i skontaćeš da snovi kratko traju.

Ono najbolje što Assassin’s Creed može da ti ponudi, ponudiće ti u prvih sat vremena igre, posle kojih sledi desetosatna repeticija do neumitnog mirenja sa sudbinom i shvatanja da ti igra neće udeliti ništa novo do samog konfuznog kraja, koji povrh svega predstavlja cliffhanger demonskih razmera. Konačnu ocenu (osudu) bilo bi veoma lako dati da taj fatalni prvi sat nije toliko fenomenalno superioran.

Sumarizacija literarne podloge Assassin’s Creeda podseća na hod po močvari prepunoj živog peska: teško je izbeći spoilere koji su, u ovom slučaju, utkani u samu osnovu igre. Na sreću, ili na žalost, najveći shocking revelation saznaćete na samom početku igre: u ulozi zbunjenog Average Joea, saslušaćete tiradu vašeg kidnapera, bradatog naučnika izvesne hi-tech korporacije, koji je pronašao način da iz svake osobe ekstrahuje genetsku memoriju, omogućavajući pristup i snimanje sećanja davno umrlih predaka. The catch? Altair, vaš cenjeni predak čija sećanja zanimaju misteriozne njuške visokog profila, bio je pripadnik srednjovekovne sekte Assassina (Hašišina), i u ulozi elitnog hitmena odigrao je ključnu rolu u finalu Trećeg krstaškog rata. Gurajući vas u Animus, moždani skener koji je u stanju da re-kreira i izoluje tačno odabrano sećanje, od vas će zahtevati da ponovite njegove dogodovštine, progresivno proširujući priču ka kulminaciji sukoba u Svetoj zemlji i podacima za koje su kidnaperi ekstremno zainteresovani. Prvi utisak: mešavina Splinter Cella, SF-a i Thiefa, predstavljena u ruhu najatraktivnijeg 3D endžina koji je Xbox 360 ikada video.

Kampanja Assassin’s Creeda može da se sažme na sledeći način: silazak sa planinske tvrđave, odlazak u grad, istraživanje, ubistvo, bekstvo i povratak po novi zadatak. Jerusalim, Akra i Damask podeljeni su na po tri distrikta, koji će se progresivno otključavati sa svakom žrtvom koju pošaljete na onaj svet. Gradovi naprosto vrve od života: prepuni su meštana koji se šetaju uokolo, stražara koji čuvaju određene lokacije i patroliraju, propovednika, telala, trgovaca, prosjaka i čega sve ne. Pošto igrate ubicu koji se dobro, ali ne i savršeno utapa u okolinu, sve vreme moraćete da pazite na indikator „sumnjivosti” u gornjem levom uglu ekrana: tri stavke, označene belom, žutom i crvenom bojom, pokazuju stepen stražarske „osetljivosti” na vaše prisustvo. Trčanje sa potegnutim nožem, ubijanje prolaznika, penjanje po zgradama, saplitanje o žene sa ćupovima na glavi (koje nadaju na dreku kada ga ispuste i razbiju zbog „češanja” o njih u prolazu) i slične egzibicije brzo će vam, prirodno, navući bedu na vrat. Sporo hodanje u kojem glumite hodočasnika (taster ’A’ na kontroleru), korišćenje krovova za štrapac po gradu (uz neupadljivu eliminaciju izolovanih stražara-strelaca) i slično neuporedivo su sigurniji. Svaku misiju počećete (i završiti) posetom lokalnom birou Assassina, gde će vam dežurni agent dati nekoliko početnih odrednica u vezi s vašim trenutnim ciljem, posle čega sledi odlazak u distrikt u kojem živi žrtva i istraživanje. Kada se nađete u odgovarajućem delu grada, prvi zadatak je da nađete visoku tačku i osmotrite okolinu (minaret, crkveni toranj i slično), čime vam se otkrivaju obližnji quest pointeri za istraživanje. Prisluškivanje razgovora (sednete na klupu i pritisnete taster ’Y’), džeparenje quest NPC-a koji nosi mapu ili depešu, prebijanje ili ispitivanje NPC-a koji poseduje određene informacije ili pružanje hitmen usluga lokalnom „informeru” sa vremenskim limitom ili bez njega (ili nebulozno skupljanje zastavica) lagano vas približavaju cilju. Najčešće je dovoljno odraditi tri zadatka po sopstvenom izboru da biste otključali misiju za story ubistvo. I to je sve... Kolekcija „igrica” za Wii koju je Ubisoft ubacio u najubedljivije virtuelno okruženje na konzolama najnovije generacije. Bleh. Dvadeset tri koraka nazad u odnosu na prvi Splinter Cell, bez preterivanja.

Ovo je (relativno) interesantno prvi, možda i drugi put... Ipak, ponavljanje jedne te iste (jednosatne) procedure devet puta sasvim sigurno će vas ubiti u pojam. Zaboravićete na grafiku od koje otpadaju uši, prizor Damaska gledan sa brda ili kule, atraktivnu akrobatsku i borbenu mehaniku, interesantnu priču prožetu SF-om i templarima, izigravanje bagdadskog lopova i tenzično šunjanje do cilja kojem treba probiti vratnu žilu sečivom iz rukava... Sve dobro postaje efemerno u sagledano kontekstu beskrajnog, jednoličnog ponavljanja.

Naposletku, vredi istaći jednu prilično „individualnu” vrednost igre koju će pozdraviti svako ko je makar jednom bio na letovanju u Egiptu ili Tunisu. Prosjake i ludake koje vam se stalno unose u lice, kao i trgovce koji se deru kao da nisu sa ovoga sveta možete slasno ubijati u hodu preciznim ubodom u vrat, pesničiti ih dok vas ne zabole zglobovi ili seći sabljom kao divlje pse (uživancija poslednjeg tipa podrazumeva i borbu sa stražom). Ovo, bez preterivanja, u mom slučaju igri daje dodatnih 10% na konačnu ocenu.