Delo „Gospodar prstenova” Džona Ronalda Ruela Tolkina (John Ronald Reuel Tolkien) najčitanija je knjiga na svetu posle Biblije i neprikosnoveni nosilac titule najbolje knjige dvadesetog veka. Iako ova knjiga već skoro pola veka budi maštu čitalaca svih generacija, tek sada je kompjuterska tehnologija dostigla potreban stepen razvoja da pretvori vizije gospodina Tolkina u pokretne slike.

SK „Rings” ring

Sve je počelo davne 1937. godine kada je Tolkin objavio knjigu koja je četiri godine ranije započela kao bajka za laku noć za njegovu decu. To je bila priča o Bilbu, malom, bosonogom, dobroćudnom debeljuškastom stvorenju koje je Tolkin nazvao hobit i poveo ga u neverovatnu pustolovinu kroz fantazijsku Srednju zemlju. Usporen Drugim svetskim ratom, tokom sledećih šesnaest godina Tolkin je napisao mnogo mračniji nastavak koji je zauvek promenio književni svet. Velike su zabune oko toga šta je zapravo „Gospodar prstenova”: u pitanju je jedan roman koji je Tolkin podelio u šest knjiga koje su u parovima po prvi put objavljene 1954. i 55. godine u tri toma pod naslovima „Družina prstena”, „Dve kule” i „Povratak kralja”.

U „Hobitu” Bilbo nalazi magični prsten koji nosioca čini nevidljivim i pomaže mu u njegovoj avanturi. U „Gospodaru prstenova” saznajemo da je to zapravo prsten mračnog gospodara Saurona iskovan da bi gospodario svim ostalim prstenima moći. Vekovima skriven, Sauron je ponovo okupio moćnu armiju i namerava da uništi celu Srednju zemlju. Da bi izvršio taj plan, nedostaje mu prsten koji se sada nalazi u vlasništvu Bilbovog nećaka Froda. Jedini način da Sauron bude zaustavljen jeste da prsten bude uništen i tako mali hobiti još jednom postaju centralni likovi epske avanture.

Jedini prethodni pokušaj kompletne adaptacije ove knjige u film bila je animirani film „Lord of the Rings” Ralfa Bakšija (Ralph Bakshi) 1978. godine. Bakši je inicijalno takođe zamislio svoju ekranizaciju u obliku ambiciozne trilogije filmova, ali je sudbina 'tela drukčije. Studio je naprasno smanjio budžet filmova i naterao Bakšija da ih skrati na dva filma, kao i da koristi rotoskopiju (kombinovanje igranih i animiranih likova) u masovnim scenama, da bi se dodatno smanjili troškove. Rezultat je bila nedovršena i ishitrena ekranizacija o kojoj su i kritika i iznevereni ljubitelji Tolkinovog dela mogli da kažu samo najgore, a zbog slabe zarade drugi film nikada nije i završen.

Ovaj neuspeh je preko dve decenije obeshrabrivao sve filmotvorce koje je privlačila ova tematika. Pored toga jedna od osnovnih teškoća pri dramatizaciji „Gospodara prstenova” bilo je sažimanje knjige u filmski prihvatljiv format. Problem je u tome što oko 150 strana scenarija daje oko dva sata filmskog vremena pa bi preko hiljadu strana teksta dalo skoro petnaest sati filma, a to je neprihvatljivo. Druga prepreka bile su lokacije i likovi koje je Tolkin zamislio jer dotadašnji filmski specijalni efekti nikako nisu mogli da omoguće snimanje igranog filma, a pravljenje upola kraćeg animiranog trajalo bi duže od decenije.

Nakon dvadeset godina tišine „New Line Cinema” je ostvario pravo da radi filmove na osnovu knjiga „Hobit” i „Gospodar prstenova”. Kada se činilo da će ove licence biti iskorišćene za nekoliko holivudskih klišea, pojavio se mali raščupani bosonogi čovek sa vizijom. To nije bio hobit nego priznati režiser Piter Džekson (Peter Jackson) koji je već tada zamislio kako film po „Gospodaru prstenova” treba da izgleda. Iako je „New Line” u početku želeo da fininsira samo dva filma koji zajedno ne bi trajali duže od četiri sata, Džekson ih je na jedinstveni način uverio u svoju zamisao.

Naime, Džekson je oduvek imao jedinstveni mračan stil i afinitet prema specijalnim efektima. S ljudima s kojima je radio na svojim ranijim filmovima kao što su „Bad Taste”, „Meet The Feebles” i „Braindead”, godine 1994. osnovao je kompaniju za specijalne efekte „Weta Workshop Ltd.” koja je pokazala svoje sposobnosti filmovima „Nebeska stvorenja” i „The Frighteners”. Kada su u „New Lineu” čuli da Džekson planira da sve specijalne efekte u filmovima prepusti firmi „Weta” zamalo su odustali od filma. Tada je Džekson pustio polusatni „demo” snimak koji je pokazivao mogućnosti ljudi iz „Wete” - sami su glumili u provizornim kulisama i maskama da bi dočarali svoju viziju Srednje zemlje i svaki član tima je obrazložio svoje motive za rad na ovom filmu. Poslednjih četrdeset sekundi ovog demoa bili su potpuna kompjuterska animacija Balroga u rudnicima Morije. Čim su došli k sebi posle tih kadrova, odgovorni u „New Lineu” dali su Džeksonu odrešene ruke i skoro trista miliona dolara da napravi tri filma!

Neverovatni prizori koje je Tolkin opisivao u svojim knjigama do sada nisu bili verno prikazani na velikom ekranu, ali su zato inspirisali brojne umetnike da stvore predivne slike. Najpoznatiji među njima, i već dvadeset godina zvanični ilustratori Tolkinovih knjiga, jesu Alan Li i Džon Hou (Alan Lee, John Howe), pa je bilo logično da Džekson baš njih zamoli da dizajniraju scene za brojne fantastične lokacije na kojima se priča odvija. Od najranijeg planiranja do završetka snimanja Li i Hou su bili uključeni u dizajn i neprestano su usavršavali scenografiju. Sve lokacije u filmu, od mirnih brežuljaka Okruga do pustara Mordora, nađene su na jednom mestu - Novom Zelandu. Poslednjih deset godina, Novi Zeland je postao jedina lokacija o kojoj filmadžije razmišljaju kada im je potreban fantastičan svet netaknute prirode. Nakon što su izabrane lokacije u nekoliko novozelandskih nacionalnih parkova na kojima će film biti sniman, došli su Hou i Li i na licu mesta dizajnirali scenografiju.

Pre nego što je počela izgradnja kulisa Džekson je doneo još jednu veoma bitnu odluku - hobite će da igraju glumci uobičajenog stasa, a ne oni omanji rastom kao npr. u filmu „Willow”. Pošto su veći deo knjige jedan metar visoki hobiti u društvu krupnijih ljudi, vilovnjaka, patuljaka i orkova, svi hobiti su kompjuterski smanjivani odnosno, zavisno od scene, ostali likovi su uvećavani. To je značilo da su skoro sve kulise morale da se izgrade u dva ili čak tri primerka: jedan „normalne” veličine, jedan veći u kom hobiti deluju sitniji, i sitnije „hobitske” kulise u donosu na koje su ostali glumci krupniji.

Samo snimanje izvedeno je krajnje nekonvencionalno. Prvi put u istoriji prvo je snimljen filmski materijal za sva tri filma, a tek kasnije je pristupljeno montaži prvog filma i postprodukcijskom dodavanju specijalnih kompjuterskh efekata. Tek nakon snimanja, koje je trajalo preko godinu dana, glumcima su se na filmskom platnu pridružila fantastična stvorenja poput Drvobradog ili Balroga. Poseban izazov, ali i zadovoljstvo za ljude iz „Wete” predstavljao je Golum. Od početka nije bilo sumnje da će ovo izmučeno stvornje biti potpuno kompjuterski generisan lik, ali Džekson je imao ideju da prikaže postepenu transformaciju Smeagola u Goluma kako bi gledaoci potpuno zaboravili da je u pitanju kompjuterska grafika. Pre digitalizovanja i mapiranja lica glumca Endija Serkisa (Andy Serkis) ispod virtuelne „kože” ovog lika mapirane su kosti i mišići koji se pomeraju kao kod živog stvora i ocrtavaju se na površini tela. Nažalost, Goluma ćemo moći da vidimo tek za godinu dana kada izađe film „Dve kule”. Alatke koje su razvijene da bi se napravio Golum korišćene su i u masovnim scenama da bi se generisale desetine hiljada vojnika u toku bitaka. Naravno, nije svaki vojnik dizajniran posebno, već su dodavane varijacije u teksturi i dodatni detalji na osnovnih 250 detaljnih modela, koji su zatim razmeštani u formacijama na bojno polje.

Pošto filmovi nikako nisu mogli da traju petnaest sati, morale su da da budu učinjene određene promene i kompromisi. I pored skraćivanja, prvi film „Družina prstena” traje čitavih dva sata i pedeset osam minuta! Najveća zamerka ljubitelja romana Džeksonu je već famozno potpuno izbacivanje lika Toma Bombadila iz priče, tako da hobiti trenutno stižu iz Okruga u Bri. Glavni razlog za ovo je dužina filma koja bi u tom slučaju probila tri i po sata, ali Piter Džekson i dalje želi da snimi ove scene za specijalno DVD izdanje. Veoma žučnu raspravu među obožavaocima romana izazvalo je i proširivanje uloge Arven (Liv Tyler). Iako su prve reakcije fanova na njen lik nakon gledanja filma uglavnom pozitivne, autoru ovog teksta i dalje smeta što je Glorfindel nepotrebno izbačen iz priče. Takođe, Džekson je proširio ulogu Sarumana (Christopher Lee) i dodao potpuno nov sporedan lik Uruk-Hai orka po imenu Lurtz.

Kada je pre četiri godine počinjao radom na trilogiji, Piter Džekson je izjavio: „Pravljanje filmova po jednoj od najboljih knjiga svih vremena istovremeno je i blagoslov i prokletstvo”. Kada se uzme u obzir ono što je postigao do sada, kao i reakcije na prvi film, čini se da je Džekson bio potpuno u pravu. Jednostavno još uvek nije moguće (neko će reći - nije potrebno) doslovno preslikati knjigu obimnu kao „Gospodar” na filmsko platno, a čak i da je tako uvek će se naći neko čija se vizija posle čitanja knjige razlikuje od onoga što je režiser postigao. Iako kroz ceo film provejavaju blaža odstupanja od literarnog predloška, svako ko je video film slaže se da je Džekson stvorio atmosferu koja savršeno odgovara Srednjoj Zemlji. Uostalom, videćete i sami od 11. januara.

Sada kad se film uspešno prikazuje u celom svetu, najzagriženiji fanovi postali su još nestrpljiviji i već su počele diskusije o drugom filmu, „Dve kule”. Iako će se taj film pojaviti tek za godinu dana, događaji od 11. septembra prošle godine bacaju senku čak i na njega. Naime, već se javljaju grupe ljudi kojima naslov „Dve kule” (Two Towers) zvuči neprikladno jer je Svetski trgovinski centar nazivan i Kule bliznakinje (Twin Towers). Ipak, Džekson je postojan u svojoj odluci da ne dozvoli promenu naslova: „To je naslov knjige stare pedeset godina. Kada bismo ga promenili, ljubitelji knjige bi nas razapeli na krst”. Dakle, ostaje nam samo da se nadamo da će Piter Džekson nastaviti kako je započeo, da i dalje uživamo u „Družini prstena”.