Članovi rok benda „Alida” posle samo jednog objavljenog CD-a imali su sve što se poželeti može: svetsku slavu, novac, žene... Popularnost je došla munjevito, neko bi rekao đavolski brzo, i činilo se da će trajati večno. Četiri razmažena momka, čiji su džepovi bili „puni k’o brod”, dođoše tako na ideju da na pustom ostrvu usred okeana izgrade veliki zabavni park u obliku njihovog omiljenog instrumenta, električne gitare. Čitava zamisao je bila jednostavna - privući hiljade fanova i izvući im još koju kintu iz novčanika pružanjem ekstravagantnih oblika zabave kakve su sami članovi grupe voleli da upražnjavaju. Međutim, luna-park nije doživeo da primi svoje posetioce. Onako kako je i blesnuo, bend je nestao s muzičke scene, a finansijski sunovrat i ogromni dugovi ostavili su megalomanski projekat nezavršenim. Petnaest godina je zabavni park trunuo šiban vetrovima i morskom vodom, a onda je nekadašnji menadžer grupe odlučio da ponovo okupi sastav upravo na tom avetinjskom mestu. Arin, jedan od članova benda, uprkos početnoj sumnjičavosti ipak se odaziva pozivu, ali mu se nakon toga gubi svaki trag. Sedam dana kasnije njegova supruga Džulija moli zajedničkog prijatelja da pokuša da ga pronađe.

Zvuči originalno, zar ne? Pored silnih zmajeva i orkova, ljigavih vanzemaljaca i znojavih komandosa, koji su postali simboli već poprilično ofucane ikonografije kompjuterskih igara, priča o jednoj rok grupi, njenom usponu i padu, posesivnosti i surevnjivosti njenih članova pre se uklapa u neki niskobudžetni američki film nezavisne produkcije nego u kliše jedne „video igrice” koja treba da zabavi široke narodne mase. Ali, ko je uopšte pominjao takvu varijantu? Moraju li igre baš uvek da budu pravljene iz komercijalnih razloga ili se ponekad može desiti da nastanu iz čistog entuzijazma i ljubavi prema tom vidu zabave ili, ako baš hoćete, virtuelne umetnosti?

Možete li, dakle, zamisliti momka koji se zove Kos Ruso (Cos Russo) i živi u dalekoj Australiji kako jednoga dana 1997. godine dobija kopiju Cyanovog Rivena i instalira je na svoj računar? Dve nedelje kasnije, čovek koji je s osmehom i podočnjacima na licu izašao iz svoje sobe više nije bio onaj isti momak. Doduše, zvao se isto kao i pre, ali je u međuvremenu odlučio da u sopstveni život unese nešto novo, opčinjen igrom od koje se danima nije odvajao. Odlučio je, naime, da sam napravi nešto slično, zarad sopstvenog zadovoljstva, uprkos tome što možda nikada neće doći u priliku da naplati svoj trud. A ako mislite da ste pogrešno pročitali, red je da ponovimo ključnu reč - sam.

Skoro 3,5 GB prerenderovanih slika, filmskih sekvenci i animacija, muzike i zvuka i komplikovanih logičkih problema čine igru koja se zove Alida, a ona je delo jednog jedinog čoveka. Neverovatno, ali istinito. Ruso je u nju uložio više od pet godina života, baveći se istovremeno svojom profesijom, radeći kao muzičar i multimedijalni umetnik. I eto odakle ideja za avanturu koja bi komotno mogla da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao najveća igra svih vremena koju je napravio jedan čovek i, što je najsmešnije, čisto sumnjamo da bi taj rekord ikada bio oboren.

Alida je, kao što rekosmo, logička avantura rađena po ugledu na Riven od glave do pete. Ruso se nije mučio s osmišljavanjem drugačijeg interfejsa, kreiranjem (ne daj bože) novog enginea ili uvođenjem nekih do sada neviđenih caka. Ne, on je želeo kopiju, i to je i napravio. Zbog toga treba biti objektivan i reći da igra za današnja merila deluje arhaično, pre svega zbog svoje statičnosti odnosno primitivnog načina kretanja koje podrazumeva pomeranje korak po korak, bez pratećih međuanimacija. Takođe, grafička rezolucija je zakucana na skromnih 640 x 480, ali će uprkos tome igra raditi u bilo kojoj drugoj rezoluciji desktopa, pri čemu će oko aktivne površine ekrana biti vidljiv crni pravougaonik. Ukoliko, međutim, izuzmemo ove i još neke objektivne slabosti od kojih Alida ne može da pobegne, ono što ostaje je dužno svakog poštovanja. Grafika je izuzetno kvalitetna, čak i za današnje pojmove (prerenderovane lokacije izgledaju fenomenalno), zvuk je bolji nego kod mnogih trenutno aktuelnih naslova, a broj animacija i FMV sekvenci, doduše u Apple Quicktime formatu (igra je najpre pravljena za Macintosh, pa tek posle prilagođena PC-ju), je impresivan. Kada smo već kod filmskih inserata, recimo da je to jedino mesto gde je Ruso tražio pomoć od drugih ljudi; pored njega samog, u igri se pojavljuje još dvoje glumaca.

Kao šlag na tortu dolazi priča o zagonetkama. Autor se i tu držao Rivenovog koncepta koji se, da se podsetimo, razlikuje od većine sličnih igara jer celu avanturu tretira kao jednu veliku zagonetku, dok sve ostalo stavlja u funkciju prikupljanja tragova koji će dovesti do njenog rešenja. Alida sledi identičnu logiku, što znači da se igrač na svakom koraku susreće s problemima čija rešenja nisu konačna, već se nalaze u nekoj korelaciji sa zagonetkama koje naizgled nemaju nikakve veze s njima. Taj ionako komplikovan pristup dodatno je usložnjen time što skoro svaki ekran sadrži neku korisnu informaciju, iako to na prvi pogled nije očigledno. Centralni objekat oko kojeg se sve vrti i koji direktno ili indirektno objedinjava sve probleme jeste gigantska električna gitara koja se proteže preko dva ostrva. Zvuči otkačeno, ali njena glava, vrat, žice i potenciometri kriju neke od najsurovijih glavolomki ikada viđenih u žanru.

Alida je avantura koja je od aktuelnog igračkog mejnstrima udaljena nekoliko svetlosnih godina. To je virtuelni eksperiment razumljiv jedino osobama rođenim u znaku Avanture i podznaku Mysta, pri čemu će i one ponekad imati ozbiljne teškoće da pohvataju sve konce i shvate šta se događa oko njih. Pa, ako sebe svrstavate u takvu sortu, samo napred...