Ko kaže da kvalitetne kompjuterske igre mogu da nastanu samo u kompanijama koje zapošljavaju stotine ljudi i obrću milione dolara? Danas vlada mišljenje da samo kamare investiranog novca i godine mukotrpnog rada uložene u neki projekat mogu doneti zadovoljavajuće komercijalne rezultate. Mogu li onda u takvim uslovima da prežive mali nezavisni proizvođači, kakvi su nekada činili gro industrije elektronske zabave odnosno imaju li njihove niskobudžetne igre bilo kakve šanse u borbi sa izvikanim naslovima u čije se reklame ulažu ogromna sredstva? Ako mislite da nemaju, setite se priče o Davidu i Golijatu.

Ostrvo Kapri. Locirano u Napuljskom zalivu, na oko 25 km od kopna, ovo mondensko letovalište već decenijama važi za jednu od najposećenijih turističkih destinacija na mediteranskom delu italijanske rivijere. Iako relativno mali, dugačak šest a širok tri kilometra, Kapri predstavlja pravi mamac za turiste iz čitavog sveta, kako zbog istorijskog značaja, bogatstva i luksuza tako i zbog neobičnog reljefa nastalog davnašnjim pucanjem priobalnog dela Sorentinskog poluostrva i njegovim potonućem u more. Mesto u kojem su odmor nekada provodili Hans Kristijan Andersen, ruski car Nikolaj II, švedska kraljica Viktorija ili sam V. I. Lenjin danas opseda krem svetskog džet-seta na čelu sa holivudskim zvezdicama. Kapri je za Italiju isto što i Santorini za Grčku.

Pokušajte sada da zamislite sebe u ulozi prosečnog turiste koji je jedva napabirčio stotinjak evra kako bi sebi priuštio zadovoljstvo da provede jedno sunčano popodne šetajući ulicama Kaprija i kupajući se na jednoj od njegovih plaža. Iskrcali ste se iz trajekta, platili taksisti da vas odveze do čuvenog trga Piazzeta, kupili mapu ostrva i krenuli u razgledanje. A onda, šok - u deliću sekunde svi turisti koji su šetali oko vas nestaju bez traga, a Kapri se pretvara u avetinjsko ostrvo. Povratak na Piazzetu još više produbljuje misteriju: lokalna prodavačica novina oslovljava vas sa Rafaele i podseća vas da su svi hoteli zatvoreni jer već dve godine besni rat. Potpuno sluđeni, sa upitnikom iznad glave, pokušavate da shvatite u kakvu ste se nevolju uvalili...

A Quiet Weekend in Capri delo je oca i sina, Silvia i Gaja Savarezea. Kao veliki ljubitelji Mystolikih avantura, dvojica Italijana, uz podršku turističke organizacije samog Kaprija, došla su na genijalnu i krajnje jednostavnu ideju da omiljeno mesto za odmor pretvore u poprište paradoksalnih događaja zasnovanih na postojanju vremenske mašine. S digitalnim fotoaparatom u ruci, prošli su svaki pedalj ostrva i napravili hiljade snimaka od kojih je za finalnu verziju igre odabrano 4500 najpogodnijih. Umesto da mesecima kreiraju svetove iz mašte, okrenuli su se neposrednom komšiluku. Neko će reći da je u pitanju linija manjeg otpora jer je mnogo jednostavnije nešto fotografisati nego modelovati, no, razmislite - zar ne biste rado igrali igru koja se, recimo, dešava u centru Beograda i u kojoj se Kraljević Marko služi mobilnim telefonom? Kakva bi to tek reklama bila za glavni grad!

Iako na prvi pogled deluje kao atraktivni slajd-šou napravljen u promotivne svrhe, A Quiet Weekend in Capri je prilično teška avantura. Prvi i osnovni razlog za to jeste ogroman broj lokacija koje treba obići i istražiti, u čijoj mreži će se većina nepripremljenih igrača načisto izgubiti. Desetine vila, hotela i prodavnica, kilometri uskih ulica, rimske ruševine, vidikovci i bašte zbuniće čak i one sa najboljim osećajem za orijentaciju, pa nije ni čudo što igra poseduje specijalni mod koji služi za upoznavanje igrača sa zonom u kojoj se nalazi. S druge strane, i same zagonetke spadaju u kategoriju težih. Mada se u početku svode na sakupljanje predmeta, stvari kasnije postaju komplikovane, iziskujući od igrača ozbiljno intelektualno angažovanje. Sama mehanika je, naravno, potpuno ista kao kod prvog Mysta ili Rivena: navigacija kroz seriju statičnih slika izvodi se pomoću minimalističkog interfejsa, s tim što ovde postoji inventar koji je znatno bogatiji predmetima.

Mora se priznati da avantura ne briljira kada je u pitanju multimedijalni sadržaj. Odsustvo introa, kao i bilo kakvih filmskih sekvenci i animacija, te prilično siromašna zvučna podloga ne ulivaju preveliko poverenje u eri DVD-a i 24-bitnog zvuka. Govor je, s druge strane, u potpunosti digitalizovan, isključivo na italijanskom jeziku (engleski titlovi, naravno, postoje). Ne samo da to ne smeta, već doprinosi da okruženje u kojem se igrač nalazi još više dobije na autentičnosti. Igra, inače, poseduje jednu neprijatnu softversku začkoljicu: da bi se pokrenula, traži isključivo rezoluciju od 1024 x 768 tačaka. Caka je u tome što rezoluciju ne menja automatski, već traži da korisnik to uradi ručno u okviru Windowsovog Display Properties menadžera.

Tihi vikend na Kapriju definitivno pokazuje da se dobre igre još uvek mogu praviti u kućnim uslovima i da se uz malo upornosti može obezbediti izdavač koji je spreman da uloži novac u njihovu distribuciju. Ako vam je ovo dalo ideju i podstrek, zašto ne biste krenuli u posao?