Pošto smo na primeru igre Deus Ex: Invisible War uvideli da je Voren Spektor poludeo pod stare dane, s ogromnom verovatnoćom možemo pretpostaviti da će efikasno upropastiti i drugu franšizu na koju njegova firma polaže pravo. Thief 3 će izneveriti nade ljubitelja taktičkih šunjalica u trećem licu, kojima ove godine ostaje samo još jedna značajna igra dotičnog podžanra. Splinter Cell: Pandora Tomorrow nije expansion pack (mada tako zvuči), već potpuno nova igra, smeštena u izazovni klensijevski tehno-špijunski univerzum. Kao i njen prethodnik, predstavlja pravo remek-delo dizajna, suspensa i briljantne koncipiranosti, upakovano u teorijski maksimalne produkcione vrednosti naslova najviše klase.

Jedina zamerka koju možemo uputiti nastavku avantura Sema Fišera i ekipe jeste ista ona koja je otišla i na teret Athena Sworda: zaplet o novoj terorističkoj pretnji oružjem za masovno uništenje je vest koja je juče delovala izazovno, a danas se ponavlja. Ovoga puta, umesto atomske bombe u rukama gruzijskog magnata-teroriste, imamo kontejnere s virusom malih boginja u šakama indonežanske paravojne formacije potpomognute izdajnikom iz redova agencije CIA. Darah-Dan-Dou, oružanu formaciju koja se bori protiv američkih interesa u regionu (na čelu sa čegevarolikim banditom Suhadi Sadonom), usmerava ex-agencijski kadar, Norman Sot, pod čijim nadzorom ona prerasta status naoružanih pobunjenika i dilera heroina i postaje dalekoistočna varijanta Al Kaide. Njen prvi akt, napad na američku ambasadu u Istočnom Timoru, samo je prva epizoda u još jednoj globalnoj zaveri protiv američkih interesa... Naša (naša?) ekipa iz NSA (National Security Agency), na čelu sa pukovnikom Lambertom i Semom Fišerom, još jednom će predvoditi globalnu kontraakciju i obezbediti mir i stabilnost u svetskim okvirima.

Osam velikih celina/nivoa urađeno je u bar duplo boljem i izazovnijem maniru od prethodnika. Šetnja kroz kontinente odvešće vas do ambasade u Timoru, kriogene laboratorije u Parizu, Jerusalima, nekoliko lokacija u Indoneziji (vojni kamp, podmornička baza, prestonica Džakarta...), sve do velikog finala na aerodromu u Los Anđelesu. Jedna od boljih misija na početku odvija se i u vozu između Pariza i Nice, gde ćete se u bondovskom maniru verati po vagonima (i ispod njih), trudeći se da ostanete neprimećeni u naizgled nemogućim okolnostima. Svaki nivo je potpuno drugačije dizajniran i koncipiran i donosi raznovrsnije iskustvo od onoga koje ste imali u prethodnoj igri. Kao i prošli put, verzija za PC je zbog mogućnosti snimanja pozicije u svakom trenutku neuporedivo lakša od one za Xbox, gde sistem checkpointa značajno podiže kvalitet i kvantitet tenzije.

U skladu s novim izazovima, Sem Fišer ima i nove sposobnosti. Kao prvo, sada u svakom trenutku možete da zazviždite radi privlačenja pažnje i navlačenja stražara u klopku (u originalnom Splinter Cellu ste morali da bacate konzerve i objekte koje ste usput nalazili ili da koristite diverzionu kameru). Tu je i mogućnost za brzo prebacivanje u dovratku: ako priljubljeni uza zid skliznete do otvorenih vrata iza kojih neko stoji, jednim munjevitim pritiskom možete napraviti okret i prelaz na drugu stranu, s malo šanse da budete primećeni. Ostale izmene gameplaya su kombinacija kozmetičkih i mini-konceptualnih promena: modularna puška SC-20K sada u rafalu prosto jede municiju, čime se smanjuje motivacija za oružane sukobe iz blizine i bez korišćenja snajperskog nišana; broj alarma koje možete aktivirati u misijama sada je unifikovan i sveden na tri, a posle toga ćete „popiti” Game Over. To efikasno eliminiše neizvesnost iz prethodnog dela u kojem niste znali dokle možete da idete s nasiljem (koje nekome može biti lakše za kompletiranje nivoa od šunjanja). Takođe, nakon svake uzbune igra postaje teža: posle prve, protivnici navlače pancir-košulje, a posle druge i kacige, čime se težina borbe drastično povećava (i ukida se mogućnost head-shotova koji jednim metkom rešavaju problem).

Majkl Ajronsajd i ovoga puta daje glas Fišeru, a sama ta činjenica je dovoljna da igru bez izuzetka možemo preporučiti svakom ljubitelju kvaliteta u širem smislu. Opori glas večitog holivudskog negativca izgovara maestralno napisan tekst, prepun crnog humora i genijalnih opaski, čime lik našeg omiljenog komandosa dobija mnogo dublju dimenziju. U suštini, upravo dijalozi uspešno „vade” pomalo nategnutu premisu igre, dajući kolorit neophodan za razlikovanje dobrog od odličnog.

S grafičke i zvučne strane nema preteranih izmena, osim pomenutog dizajna nivoa koji je šarolikiji od onog iz prethodne igre. Za nekim velikim izmenama ni nema potrebe, a dobra strana je što ni sistemski zahtevi nisu nerealno veliki: prosečna ovogodišnja mašina teraće igru na više nego zadovoljavajućem nivou. Uostalom, ako P3/700 MHz sa GeForceom 3 (Xbox) može da je pokreće na savršen način, zašto vaš „konj” od 2 GHz ne bi mogao da radi isto?