Ne postoji franšiza sa nesrećnijom sudbinom od Microproseovog X-COM-a. Desetogodišnja istorija jedne ideje, započete neverovatno kvalitetnim naslovom koji je patentirao stvari koje niko pre njega nije zamišljao ni pokušao da ostvari u strateškim igrama, ostaće zapamćena po strmoj amplitudi kvaliteta koja se na polovini tog perioda survala u ponor. UFO: Enemy Unknown, X-COM: Terror from the Deep i X-COM: Apocalypse su plod ispravnog razmišljanja, evolucije koja ima smisla i trejdmarka koji je jezdio stamenim kursom kvaliteta. Stvari su pošle naopako pojavom X-COM: Interceptora (akciona simulacija letenja u X-COM svetu?!) i najavom X-COM: Alliancea, koji je trebalo da u pojednostavljeni strateški koncept unese jezgro timske pucačine u prvom licu bazirane na engineu Unreala. Igra nikada nije ugledala svetlost dana, a Hasbro je u međuvremenu otkupio Microprose čime je on efektivno uništen kao kompanija. To je dovelo do otkazivanja strateške kulminacije serijala i do isforsirane pojave X-COM: Enforcera, banalnih shootera bez ikakvog smisla, čije je ime iskarikirano do maksimuma. Dno je dostignuto.

Nekako u isto vreme saznajemo da famozni Mythos Games, koji čine ljudi koji su radili na Laser Squadu i originalnom UFO-u, planira da ideji udahne novi život. Dreamland Chronicles: Freedom Ridge nije imao prava na slavni prefiks koji je bio u Hasbroovom vlasništvu, što se ispostavilo kao izuzetno negativan faktor: posle godinu dana razvoja, Mythosu je ponestalo para, izdavača koji bi ih finansirao nije bilo ni od korova i cela stvar je pala u vodu. Još godinu dana lera i na scenu uleću neki Česi: Altar Interactive je za kesicu kikirikija kupio prava na igru i posle kraće studije krenuo da je radi od samog početka, uz potpuno izmenjenu mehaniku, engine i naslov. Finalni proizvod je konačno pred nama, nakon razvojnog ciklusa koji je trajao sumnjivo kratak vremenski period.

UFO: Aftermath je razočaranje kalibra Master of Oriona 3, samo u suprotnom smislu. Preterana kompleksnost MOO3 ovde je zamenjena pojednostavljivanjem koje može samo da uvredi čoveka sa smislom za ikakvu suvislu strategiju. UFO: Aftermath je pseudo-nelinearna vizija uspešne invazije vanzemaljaca na planetu Zemlju, koja polazi od premise da su nas mali sivi potpuno iznenadili i uništili, ne dajući šansu nikakvom X-COM-u da se oformi i spreči katastrofu. Polazeći od negacije X-COM-a u idejnom smislu, autori su ga se odrekli i u tehničkom, praveći kompromis sa najmanjim zajedničkim sadržaocem inteligencije potencijalnih mušterija: umesto igre za elitu, napravili su limunadicu za mase.

UFO: Aftermath je u svojoj srži (makar na papiru) kombinacija globalne strategije i taktičkih, squad-based bitaka. Pošto su gro čovečanstva i civilizacija koju poznajemo uništeni trovanjem sporama iz orbite, jedinu prepreku zavojevačima predstavlja nekakva ad-hok organizacija koja koristi restlove oružanih trupa za organizovanje otpora i sloma invazionih snaga kao dalekog budućeg sna. Osnova igre je borba za teritoriju odnosno baze koje šire vašu uticajnu zonu i lagano preotimaju Zemlju od vanzemaljaca: s vremena na vreme, izvan ili unutar vaše teritorije dobićete opciju za misiju, čije uspešno kompletiranje može, ali i ne mora da utiče na vaše dalje širenje po globusu. Dotične misije variraju od eliminacije infiltriranih aliena, preko zauzimanja napuštene vojne baze (koja postaje vaša), napada na oboreni UFO i pokušaja likvidacije posade pa do osvajanja baze aliena, izviđanja terena i sl. Činjenica da vam se zadaci nude na tacni, da nijedan ne možete samostalno inicirati i da ih kompjuter potpuno nasumično servira jako se teško da progutati. Razvoj tehnologija je polulinearan i samo u izvesnoj meri ima veze sa opremom koju ste zaplenili u bitkama: protok vremena i uspeh u preotimanju teritorije će triggerovati najznačanije opcije kojima možete posvetiti svoje istraživačke resurse. To dovodi do apsurdnih situacija i pojave da ste iscrpli sve teme za istraživanje, da vam research baze ne rade ništa sve do trenutka kada vam se ponudi neka nova mogućnost koja kao da je pala s Marsa. Nekoliko primera: prave namere vanzemaljaca možete saznati ispitivanjem zarobljenog greya ako posedujete odgovarajuću tehnologiju; odgovore na najznačajnija pitanja znaju samo grey commanderi, od kojih vam u teoriji treba jedan živi primerak za ispitivanje, ali njega ne možete „dobiti” akcijom koju sami preduzimate (bez obzira na obaranje „Battleship” klase UFO-a i onesvešćivanja, a ne likvidacije kompletne posade). Ne, commandera će vam servirati računar kada on smatra da treba da ga imate... Primer sa Biomasom je još gori: posle nekoliko „meseci” u igri, primetićete da površinu Zemlje polako zauzima nekakva varijanta zergovskog „creepa”. Da biste se borili protiv nje, potreban vam je uzorak mase, a da biste dobili uzorak, kompjuter vam mora dodeliti borbenu misiju unutar teritorije zahvaćene Biomasom što se, na primer, dešava tek kada je ona progutala 1/3 planete. Do tada možete samo da je gledate i nervirate se.

Mogli bismo da dotaknemo i nemogućnost opremanja presretača (osim generičkog razvoja nove tehnologije) i odsustvo veze potencijalnih gubitaka aviona i mogućnosti nastavka borbe (koja ne postoji: lovci se, izgleda, preko noći regenerišu). Mogli bismo da komentarišemo odsustvo potezne borbe i rogobatnu 3D real-time taktičku akciju koja pati od lošeg interfejsa i glasovnih odziva gorih od onih iz igre Temple of Elemental Evil... Vredelo bi i prokomentarisati odsustvo ekonomskog segmenta igre i poente nagomilavanja oružja i opreme koju nećete nikad koristiti (107 Kalašnjikova koji se kisele u magacinu, koji ionako nema limit). Ali, igra ne zaslužuje ni toliko.