Nevestu koju je PC igračima ugrabio pre dve i po godine, Microsoft je ovih dana vratio u krilo porodice u više nego upotrebljivom stanju. Dve godine u IT industriji, a pogotovo u svetu zabavnog softvera, znače puno. Mnogo puta smo bili svedoci da ovakvo odlaganje može da upropasti bilo koji naslov, ma koliko bio popularan u medijima i igračkim krugovima.

Pored ostalih specifičnosti, Halou treba priznati da ga kašnjenje gotovo uopšte nije dotaklo. Igra je sveža kao u jesen 2001. godine, kada je pomogla tek izleglom Xboxu da se vine u orbitu i zauzme časno drugo mesto u svetu igračkih konzola. Sa više od tri miliona prodatih primeraka, legijom fanova i nekoliko romana inspirisanih protagonistima i okruženjem, igra je danas prava pravcata legenda. Sad samo zamislite šta bi bilo da je te godine izašla za PC i imala obećani timski multiplayer (Xbox verzija ima samo kooperativni singleplayer mod): danas bi se o Half-Lifeu i Counter Strikeu pričalo sa mnogo manje superlativa.

Halo je jedna od retkih igara kojoj kritičar može uputiti samo nekoliko opštih zamerki, čisto da ne zazvuči kao neko sa platnog spiska kompanije koja je publikovala naslov. Svaka pojedinačna komponenta igre i svaki strukturni element su ispeglani kao oficirska košulja. Integracija svih sastavnih delova, akcije, priče, balansa i audio-vizuelnog segmenta je čvrsta kao brački mermer. Uokvireni proizvod funkcioniše kao savršena, pitka celina, dovoljno izazovno dugačka da se ne može svariti za dva popodneva; dovoljno teška (na najtežem nivou) da pomoću miša i tastature može namučiti igrača kao easy varijanta na Xboxu, kontrolisana palčevima sa dva analogna thumbsticka.

Halo je neklasičan, story-driven FPS čija literarna komponetna uspešno integriše momente iz „Alien” filmskog serijala, „Ringworld” sveta SF pisca Larija Nivena i specifičnih crtica dodatih maštom autora iz Bungie Studiosa. Uokvirena brutalnim galaktičkim ratom, u kojem ljudska vrsta gubi bitku za bitkom od Covenanta, konglomerata nekoliko religijski zadojenih vanzemaljskih rasa, priča se koncentriše na sudbinu zemaljske lake krstarice „Pillar of Autonomn” koja posle katastrofalnog poraza flote u bici za Reach koloniju pravi slepi hipersvemirski skok u nadi da će zavarati protivnika i odvući ga sa kursa ka Zemlji. Skok je dovodi u blizinu ogromnog veštačkog prstena veličine Meseca, koji sa unutrašnje strane ima potpuno razvijeni ekosistem, atmosferu i misteriozne komplekse građevina. Ad-hok mu dodelivši ime Halo (oreol), posada broda sprovodi ubrzanu evakuaciju na njegovu površinu, praćena hordom Covenanta koja im je ušla u trag i započela zaposedanje Pillara. U tom času, iz hibernacije se budi i vaša malenkost: eksperimentalni model genetski modifikovanog cybervojnika sa kodnim imenom Master Chief je jedino teško oružje kojim razbucana posada i desetkovani marinci raspolažu...

Master Chief i brodski AI Kortana (instalirana u njegov sistem posle obrušavanja broda na površinu Haloa) predstavljaju izuzetno interesantan tandem: oklopljeni baja klintistvudovskog glasa i mentalne dispozicije te artificijelna, kratko ošišana devojka/superkompjuter kroz dijaloge, cut-scene i brifinge u hodu odmotavaju priču na zaista ekspertski način, čineći uživanje u igri mogućim i samim posmatranjem nekog veštog igrača. Ako ste sami u sobi, nećete imati luksuz opuštanja jer akcija počinje prve sekunde posle buđenja iz hibernacije. Prvi od desetak ogromnih nivoa počinje probijanjem kroz talase invazionih snaga u brodu koji se raspada i trku do šatlova za spasavanje. Sledi obrušavanje na Halo, sabiranje preživelih, spasavanje kapetana iz krstarice Covenanta... Elaborirati dalje tu temu je nezahvalno, pogotovo zato što vas na polovini igre čeka interesantan obrt, nova galerija protivnika i parališući užas kojeg postajate svesni kada saznate šta je prava namera Haloa i šta su Covenanti probudili...

Protivnici dolaze u dve osnovne tipske celine. Pripadnici Covenanta su sastavljeni od četiri tipa vanzemaljaca različite inteligencije, ponašanja u borbi, naoružanja i nivoa hrabrosti za otvorenu borbu. Veštačka inteligencija protivnika je zaista sjajna: koristiće zaklone, granate, čekaće pojačanja i gotovo nikad neće uletati u slepu konfrontaciju, osim ako nemaju brojčanu i kvalitativnu prednost.

Višeslojnost AI-a se najbolje ogleda u činjenici da neke protivnike možete iznervirati! Covenant Elite, plava ili crvena kreatura od dva metra, će se bacati u stranu i gađati vas plazma puškom ili granatama, koristiti zaklon i sve čega se seti do trenutka kada mu pogocima potrošite energetski štit ili ga u rafalu bambusate duže od nekoliko sekundi, kada će dići glavu, urliknuti i krenuti da vas izmlati sopstvenim rukama; ako ste mu blizu, neće pucati već će gledati da vam dođe s leđa i ručno vas umlati; ako ga ubijete ispred gomile manjih protivnika, oni će se demoralisati i početi da beže glavom bez obzira... Ovakvih momenata ima puno.

Koloplete klasičnog ljudskog oružja (automatska puška, pištolj, sačmara, bacač raketa) dopunjuje oponentsko oružje koje potpuno slobodno možete pokupiti i koristiti posle preminulog protivnika. Ukupno ih ima desetak i svako je doživljaj za sebe jer ima sasvim solidnu upotrebnu vrednost zavisno od okruženja i vrste protivnika. Posebna poslastica koju Halo nudi jeste mogućnost korišćenja borbenih vozila koja će vam se skriptovano servirati u skladu sa odmotavanjem fabule. Laki „human” Warthog džip, oklopni tenk, covenantski Hover bajk i Banshee lovac samo će vas dodatno uvući u svet ove igre, što je još više uzdiže na tronu dobre zabave.

Zamerke? Hardverska zahtevnost i manji problemi sa SB Audigy karticama, kao i donekle ponavljajući dizajn indoor nivoa, što su u globalu sasvim nebitne stvari.