Davnih dana, kada su FRP-ovi poput Baldur’s Gatea bili mislena imenica, ljudi su igrali neke druge igre koje po kvalitetu nisu bile ništa lošije od danas najhvaljenijih predstavnika istoga žanra. Serijali kao što su Eye of the Beholder (tri nastavka), SSI-jeva tetralogija „Golden Box”, rani Might & Magic, i naravno čuveni Wizardry 1-7, udarili su temelje kompjuterskih FRP avantura na kojima počiva sve ono što je napravljeno u tom žanru poslednjih nekoliko godina. Čovek zahvaljujući kome se igre iz serije Wizardry danas svrstavaju u neprolazne klasike zove se Dejvid Bredli (D. W. Bradley). Nakon relativnog neuspeha sa igrom CyberMage (1996), koja je u osnovi bila veoma dobra, ali komercijalno neprofitabilna, Bredli se vratio onome što najbolje ume da radi i započeo pripreme za novu fantazijsku avanturu, koja je po svemu trebala da liči na Wizardry VII: Crusaders of the Dark Savant (1992). U početku je sve bilo u najboljem redu, a onda su problemi počeli da niču jedan za drugim, u nedogled. Hod po mukama trajao je više od četiri godine. Igra je za to vreme dva puta izmenila naziv i čak četiri puta promenila izdavača, da bi se konačno skrasila pod okriljem „Activisiona”, koji ju je objavio ove jeseni. Sve te okolnosti treba imati u vidu kada se ocenjuje Wizards & Warriors. Megalomanski projekat iz 1996. danas na prvi pogled izgleda kao islužena krpa, ali se u njemu kriju potencijali koji izbijaju na videlo tek kada čovek ozbiljnije zagrebe po površini. Superpremiju, naravno, ne treba očekivati, ali nagrada za uloženi trud nije zanemarljiva.

Za svakoga će biti prijatno iznenađenje raznolikost koja se može postići u procesu početnog formiranja grupe od šest likova. Na raspolaganju je čak deset rasa, od kojih su četiri standardne (čovek, vilenjak, gnom i patuljak), a ostale krajnje neobične: „pixie” (maleno leteće biće), „oomphaz” (čovek-slon), „lizzord” (gušteroliki reptil), „ratlings” (vrsta pacova), „gourks” (varijanta orka, bliska divljem vepru) i „whiskahs” (inteligentni tigar). Svaka rasa ima posebne karakteristike, koje su jače izdiferencirane u poređenju sa onima u AD&D-u, a većinom dolaze do izražaja postepeno, kako lik napreduje po nivoima. Likovima je u početku moguće dodeliti jednu od četiri klase (ratnik, sveštenik, čarobnjak i lopov), a dalja unapređenja se ostvaruju kroz odrađene kvestove koje grupa dobija u esnafima.

Zaplet igre nije nimalo originalan: po ko zna koji put nekakvo Zlo, oličeno u izvesnom biću nepoznatog imena i porekla, odlučilo je da na Zemlji pohara sve što se poharati može. Ali, ne lezi vraže - postoji jedan mač (Mavin Sword) koji mu može doći glave, ali on je, k’o za inat, odavno izgubljen u prostoru i vremenu. Naravno, da bi kliše bio potpun, odnekud se pojavljuje grupa odvažnih avanturista koja će pokušati da se dokopa magičnog sečiva i tako još jednom spase svet od sigurne propasti.

Ali, iza ove bljutave pričice ne stoji tako loša igra. Wizards & Warriors zaslužuje pohvale prvenstveno zbog toga što je u velikoj meri orijentisan ka avanturi, čime se izdvaja od „hack & slash” igara poput Might & Magica, koje u poslednje vreme preovlađuju na tržištu. Svi komplikovaniji kvestovi obavezno su začinjeni logičkim problemima, od kojih su neki neobično teški za igru ovog tipa (neko bi mogao pomisliti da igra varijaciju Mysta). Borbe, naravno, nisu izostale, mada je sistem njihovog izvođenja pomalo čudan - niti je potezni, niti „real-time”, već nešto između. Naime, glavni junaci i njihovi protivnici kreću se i preduzimaju akcije u realnom vremenu, ali poštujući precizno utvrđeni redosled, koji pre svega zavisi od stepena agilnosti likova koji učestvuju u borbi (jedna od njihovih osnovnih karakteristika). Sistem u praksi funkcioniše solidno, dajući igraču dovoljno vremena da smisli šta mu je činiti čak i u najopasnijoj situaciji. Novina je to što se u borbama javlja mogućnost izbegavanja napada upućenog iz daljine brzim manevrom (strela, bačena magija itd.) i mogućnost postavljanja članova grupe u takav prostorni položaj da ih protivnik ne može zakačiti svojim oružjem.

Suštinski problem ove igre jeste njena tehnička zastarelost. Čak i ako se prihvati da je ona namerno rađena u koncepcijskom retro-fazonu, ničim se ne mogu opravdati zaostala grafika, veoma loš zvuk (naročito su očajni digitalizovani glasovi), grube animacije i nezgrapan igrački interfejs. Najbolnija tačka je svakako grafika. Igra podržava kako softverski rendering, tako i Direct3D akceleraciju, ali je problem u tome što obe varijante imaju velike nedostatke: prva je niska rezolucija praćena izraženom pikselizacijom, a drugo je zamućeni interfejs i teško čitljiv tekst. Najveća mana samog interfejsa jeste njegova organizacija. Postoji mnogo hijerarhijski vezanih menija kroz koje je navigacija moguća isključivo pomoću miša. Da nezgoda bude još veća, taster Esc nema nikakvu funkciju, tako da je igrač primoran da „peške” gasi otvorene menije i prozore. Koliko je to zamorno, shvatiće oni koji se uhvate ukoštac sa ovom igrom.

Pre nego što odlučite da potrošite skoro 1,5 GB prostora na svom hard disku za nešto što izgleda kao da staje na jednu disketu, postavite sebi pitanje: jesam li toliko zagriženi ljubitelj FRP igara da po svaku cenu moram igrati sve što mi padne šaka? Ako je odgovor potvrdan, Wizards & Warriors ne samo da vas neće razočarati, već ćete uz njega provesti mnogo lepih trenutaka, nostalgično se podsećajući nekih starih vremena kada su se kompjuterske igre cenile i igrale možda i više nego sada, iako su bile daleko od savršenstva. A ako spadate u Voodoo generaciju, zaboravite da ste uopšte čuli za ovu igru.