Jedna od igara kojom je „Microsoft” potvrdio svoj rastući renome među izdavačima PC igara bila je Midtown Madness, najuspešniji naslov iz prvog Madness serijala. Prašina koja se digla oko ove igre prevazišla je i najsmelija predviđanja, jer je u relativno kratkom roku ispraznila džepove miliona igrača željnih dobre urbane simulacije vožnje. Zbog svega toga nije trebalo mnogo mudrosti da se predvidi skori izlazak drugog dela, iako smo u prvi mah očekivali nove mape u obliku add-on diska. Od te ideje se, po svemu sudeći, odustalo iz komercijalnih razloga - dodatnim diskom može se uzeti tek delić suma koja bi se inkasirala objavljivanjem kompletnog nastavka. Ljudi su lepo izračunali da im je isplativije da urade samo kozmetičke prepravke, „utegnu” engine i serviraju nove mape pod imenom Midtown Madness 2. No, to uopšte nije tako loše.

Koncepcijski, MM2 se ne razlikuje od prethodnog dela. Dakle, u pitanju je off road vožnja u gradskom okruženju, s potpunom slobodom kretanja i mogućnošću korišćenja alternativnih puteva i prečica. Igra se sa ulica grada Čikaga preselila u brdoviti San Francisko i autentične bulevare britanske prestonice. Oba grada reprodukovana su sa izuzetnom preciznošću (to će vam potvrditi svako ko se provozao ulicama San Franciska i Londona). Sem arhitektonske lepote, ovi gradovi su interesantni i sa aspekta konfiguracije terena. San Francisko je, zahvaljujući izuzetno strmim i dugim avenijama, kao stvoren za izvođenje skokova koji se graniče s letenjem i drugih vazdušnih akrobacija. Na nekim raskrsnicama, u dovoljno brzom i lakom vozilu, moguće je izvesti salto u vazduhu i dočekati se na točkove (jeste da je oprečno zakonima fizike, ali je zato vraški zabavno). London, s druge strane, vozaču komplikuje život uskim uličicama i mnoštvom parkiranih automobila kroz koje ćete prolaziti kao kroz iglene uši. Posebnu nepogodnost predstavlja pravilo vožnje po levoj strani puta (ne možete ni da zamislite koliko komičnih scena i zbrke to može izazvati).

Izbor trka i automobila je mnogo raznovrsniji. Pored modela iz prvog nastavka, dodati su Aston-Martin Vantage DB-7, Audi TT, crni engleski taksi, taktičko vozilo, londonski double-decker autobus, vatrogasni kamion, Mini Cooper Classic i New Mini Cooper, i nova buba u verzijama Dune i RS. Novi režimi su Crash Course, u okviru koga se možete naći u ulozi holivudskog kaskadera i londonskog taksiste koji moraju da prođu seriju misija.

Fizički model je izuzetan i poštuje sva pravila arkadnih simulacija vožnje (ako u tom žanru uopšte ima pravila). Upotreba ručne kočnice je i ovde obavezna i omogućava glatko ulaženje u oštre krivine, s tim da su nepredviđena proklizavanja ređa nego ranije. Detekcija oštećenja i dalje postoji, no vozila su ovog puta čvršća i duže se mogu voziti s minimalnim oštećenjima koja ne remete upravljanje. Međutim, beli dim koji će u jednom trenutku pokuljati ispod haube predstavlja signal da vas od raspadanja automobila deli još svega tri ili četiri jača udara (pritom vodite računa o činjenici da se automobil oštećuje i tokom doskoka, kao i pri prelasku na trotoar i udaranju objekata kraj puta, ma koliko sitni oni bili). Prilikom izbora automobila treba voditi računa ne samo o standardnim karakteristikama (brzina, trajnost, ubrzanje), već i o izgledu i visini pragova. Na primer, sportski modeli s nisko položenim spojlerima zahtevaju mnogo preciznije upravljanje, jer se oštećuju pri svakom kontaktu s ivičnjakom trotoara, što nije slučaj kod vozila čija je šasija izdignuta.

Što se upravljanja tiče, moramo da vas upozorimo na jednu vrlo bitnu stvar - zaboravite na tastaturu! Da li se radi o propustu ili namerno izvedenom triku, tek kontrolisanje vozila preko tastature ravno je upravljanju „jugom” sa servo mehanizmom, naročito kod bržih modela. Naime, zbog preterane osetljivosti nije moguće izabrati idealnu pravolinijsku putanju - i najkraći pritisak na taster skreće vozilo za više od dvadeset stepeni, što upravljanje čini veoma neugodnim. Umesto tastature predlažemo dobar analogni upravljač (čitaj: volan koji mnogo košta), po mogućnosti sa force feedback podrškom, kako bi ugođaj bio potpun (force feedback podrška je kao i u prethodnom nastavku, besprekorna). AI rutina je minimalno korigovana, tako da više neće biti bezrazložnih sudara između kompjuterski vođenih vozila, što je bila česta slika u prvom delu igre.

Na tehničkom planu nema mnogo značajnih unapređenja. Grafika je lepša, teksture su prirodnije i detaljnije, a pridodati su i novi efekti (magla). Ukupna hardverska zahtevnost jeste porasla, ali zahvaljujući potpunoj konfigurabilnosti prikaza i dobro balansiranim detaljima, i korisnici sa slabijim računarima mogu uživati u vožnji (dobitak na brzini je najveći kada se smanji gustina saobraćaja).

Midtown Madness 2 je izuzetno zabavna igra koju ćete dugo držati na disku. Posebna pogodnost je što za pokretanje igre CD nije neophodan (iako se u uputstvu tvrdi suprotno), pa u toku vožnje možete pustiti svoj omiljeni audio CD (koga puštate preko plejera koji je ugrađen u igru).