Prošla su već dva meseca od kako je Snouden svoj život pretvorio u vrhunski reality triler, ali svaki put kada me internets inspiriše da razmišljam o njegovim motivima nešto ne štima.

Sve što je do danas obelodanjeno odavno se zna. I nikog nije briga. Aktivisti, organizacije, mali deo političara i korisnika, ne mogu puno da postignu. Internet i tehnologija iza njega su u rukama komercijalnih giganata. Oni podatke dele s vladama, ali svakako imaju i nešto za uzvrat - ako ništa drugo, veći mir, jer neke od praksi ovih kompanija predstavljaju hod po tankoj žici.

I WikiLeaks je curio i curio, ali je sve ostalo isto. Živimo u društvu sa nezamislivim stepenom prismotre, gde se podaci iz različitih izvora analiziraju u potrazi za sumnjivim šablonima ponašanja. Da su obaveštajne službe i vlade aktivne, u skladu sa svojim mogućnostima, širom sveta, u sveopštoj prismotri, javna je tajna - tako je rekao i Hamadoun Touré, prvi čovek Međunarodne telekomunikacione unije (ITU) Ujedinjenih nacija. Delovalo je da mu nije baš jasno otkud toliki šok, među nekim ljudima, od kako je Snouden izašao u javnost. Verovatno je to najbolji signal kako stvari stoje.

Naravno, nije da ljude ne zanima Snouden. On ih, zapravo, jedino i zanima. Na internetu se manje piše, deli i analizira konkretan problem, jer je Snouden mnogo zanimljiviji. Preko noći postao je državni neprijatelj broj 1, najtraženiji čovek. Najmanje tri nedelje je na ruskom aerodromu tražeći rutu izvan američkog domašaja, dok stavlja nezgodan izbor pred Putina, po pitanju zelenog svetla da bude tu dok ne smisli gde će i kako će. Istovremeno, novinar koji je objavio priču otkriva da Snouden može da napravi veću štetu, pa je bolje Americi da odstupi. Deluje kao hladno racionalan i dobro pripremljen. Razmišljao je puno na ovu temu, napravio strategiju. Nisam siguran koliko je Snoudenu do istine, a koliko do - Snoudena.

Zahvaljujući društvenim mrežama, usputno praćenje ovog trilera postalo je zanimljivo stotinama miliona korisnika. Feedovi, društveno otkriveni sadržaj, ozbiljna su alternativa news portalima i slinim internet svaštarama.

Zato sam još ranije pokušao da napravim, najbolje kako mogu, svoj feed koji je uzorak sa svakim stereotipom social network identiteta, od ponosnog „Ćirila” do „moje dete je moje najveće dostignuće” mame, te svim vodećim pijavicama social pažnje, viđenijim netizenima i stručnjacima, serijskim lajkerima i ostalima koji tu treba da se nađu. Ovo je personalizovano i ljudima koji dele nešto smisleno da se razblaži situacija i trenutni proizvod (pošto stalno evoluira) je zanimljiv.

Naše internet podneblje, na primer, imalo je fokus na uvaženu profesorku koja se, kako se stiče utisak, malo zanela, pa inače korektnu kritiku oronulog društva i kulture, zasenila „e sada je mojih pet minuta ove školske godine” momentom, u svom govoru novim studentima. Samo što je ove školske godine momenat poprimio viralni karakter. Jedni su sharovali i veličali, drugi grdili. Malo razonodnog kliktanja otkriva da je podela gotovo takva da su je svi sa državnim fakultetom hvalili, a ostali kritikovali.

Kako god da sam se informisao, možda bih profesorku propustio, ali fail za failom domaćeg školskog sistema ne bih svakako: dupla bruka sa prijemnim ispitima, šamar poštenoj deci i loša životna lekcija je jedna priča, druga je ona o profesoru koji je u udžbeniku kao relevantan izvor naveo Njuz.net. Taman na vreme, još jedna podela na internetu, jer primerni studenti i profesor otkrivaju da je čovek u stvari previše kul, pa ljudi nisu shvatili. On je citirao Njuz, kaže posle viralne bombe, da identifikuje talenat, studente koji će razumeti. Jedno je sigurno, Njuz nastavlja da ogoljuje poražavajuću realnost.

Tako profesorkina samocentrična kritika svega, ali ne i sistema čiji je deo, dolazi u pravi čas, kao soundtrack za depresivnu epizodu koja traje.