Moj mozak je tokom ovih trideset i kusur godina pregurao i svario, uglavnom bez ozbiljnijih posledica, svašta. Šokantne stvari i u dobrom i u lošem smislu. Bilo da govorimo o knjigama: „120 dana sodome” Markiza De Sada; filmovima: „Dogtooth” Jorgosa Lantimosa, „Audition” Takaši Mikea, širom sveta zabranjeni „Kanibal Holokaust” Ruđera Deudata; igrama: Soma, The Forest... Zoki Šumadinac, što se tiče muzike, ali da ne širimo priču, naročito da ne spominjemo društveno-političke događaje u kojima smo, uglavnom ne svojom voljom, učestvovali proteklih decenija. Kako kažu: „Bilo je mučno ali poučno”.

Iz svega toga uspela sam da izađem sa relativno malim brojem nepovratno oštećenih malih sivih ćelija. Posle svega sažvakanog, prilično je teško da u bilo kojoj oblasti umetnosti ili kiča nađem nešto što može da me zbuni, šokira i ostavi bez teksta. Povremeno se ipak pojavi delo nakon čije konzumacije sednem i razmišljam kakav je mozak koji je ovo stvorio.

Pathologic 2, koji je očigledno sa puno truda i verovatno sa prilično votke napravio ruski Ice-Pick Lodge (zamišljam ih kako delju Stoličnaju Elit, mažu kavijar na lebac i kikoću se), predstavlja nešto što je uspelo da me zbuni. Posle nekoliko sati igranja, osim grozne teskobe i osećaja neprijatnosti, ali uz otklon i utisak da prisustvujem nečem zaista nesvakidašnjem, moram da priznam da nisam sasvim sigurna da li je Pathologic 2 dobra ili loša igra. U svakom slučaju, neobična i nesvakidašnja jeste. Pijani Rusi.

Davne dve hiljade i neke godine, u danima dial-upa, sećam se da mi je pažnju privukla igra Pathologic, uglavnom skrinšotovima koji su, najblaže rečeno, delovali uznemirujuće. Negde je zapela pa sam igru „kupila” preko rapidshare-a, ali nikada odigrala. Posle otprilike decenije i po naletela sam na Pathologic 2! Uzbuđenje je poraslo kada sam shvatila da se radi o kompletnom rimejku prvog dela. Hip hip URA!!! Prvi deo igre je inače pre nekoliko godina doživeo svoje HD osveženje, ali mi je to prošlo ispod radara.

Pathologic 2 je (story driven) psihološki survival horor iz prvog lica, koji govori o pokušaju suzbijanja smrtonosne zaraze u gradu vremenski smeštenom negde početkom dvadesetog veka, pretpostavljamo u Rusiji. Glavni junak, hirurg Artemij Burak, vraća se u svoj rodni grad i ima dvanaest dana da nađe način i izleči epidemiju ili će grad biti lekovito bombardovan i uništen. S obzirom na stanje u kome se nalazi grad, iskreno sam pomislila da vojni „lek” možda i nije loša ideja.

Tokom uvodnih sat vremena, dok se upoznajete sa mehanikom igranja šetajući ulicama grada, nailazite na razbacane mrtvačke sanduke, leševe koji leže po ulicama, vojne odrede koji streljaju pljačkaše po kratkom postupku, policiju koja bacačima plamena na licu mesta spaljuje zaražene ili one koji tako izgledaju, čudne maskirane spodobe i tek po nekog preživelog. Mučnom i deprimirajućem osećaju doprinosi i grafika koja je lepa, ali mračna i teška. Muzičku podlogu je teško opisati (recimo: „Enigma na etno-mračnim steroidima sa konstantnim bubnjanjem i zapevkom”).

Igru inače nisam igrala kako je zapoveđeno, a zapoveđeno je da se igra na najteži mogući način. U igri morate da vodite računa o gladi, žeđi, izdržljivosti, imunitetu... Uz sve to morate da jurcate gore-dole i pronađete lek. Autori su namerno igru napravili vrlo teškom. Bez ikakve mogućnosti da birate, bili ste bačeni u jedan neopraštajući simulator preživljavanja. Simulatori preživljavanja mogu da budu vrlo igrivi, ali kada svakih desetak minuta morate nešto da gricnete ili umirete od gladi, iskreno ne zvuči mnogo primamljivo. Zato su, posle uglavnom jednodušne ocene gejmerske populacije (osim hard-core frikova), autori ipak odlučili da pečom ubace mogućnost podešavanja težine. Nekoliko slajdera omogućava podešavanja težine u svim bitnim parametrima (glad, žeđ, imunitet, izdržljivost). Postoje tri predefinisana podešavanja duhovito nazvana po stadijumima razvitka leptira: srednje (larva), teško (cocoon), preteško (imago – poslednji stadijum razvoja). Autori eksplicitno navode da je igra zamišljena da se igra kao „imago”, ali nakon prvog bezuspešnog pokušaja ipak sam se odlučila da budem larva. Takođe, slajdere možete oboriti na nulu, ali pretpostavljamo da bi to bilo ekvivalent ukucavanju „god” moda u konzolu neke pucačine.

Pathologic 2 je spora igra. Tokom istraživanja uznemirujućih ali izuzetno dobro zamišljanih lokacija nailazite na likove sa kojima razgovarate i razvijate priču – bilo da su to obični građani, pripadnici snaga reda ili zlokobno maskirani članovi kulta koji je prisutan u gradu. In game meni vam otvara inventar, dnevnik, mapu, misli. Imate mogućnost pravljenja lekovitih tonika za jačanje imuniteta koji će vam biti preko potrebni ako želite da uopšte preživite dvanaest dana. Sistem inventara i kombinovanja predmeta je malo traljavo odrađen, ali završava posao. U igri ima i borbe, standardne, prsa u prsa, gde imate slabiji i jači napad i blok. Borba ipak nije ono zašto bi trebalo odigrati Pathologic 2. Igru bi trebalo odigrati pre svega zbog nesvakidašnje atmosfere i opšteg igračkog iskustva.

Igranje noću sa slušalicama nije prizvalo pravi horor, možda neki „jump scare”, ovde-onde. Ipak opšti osećaj teskobe i beznađa dok bazate polumrtvim gradom je sveprisutan. Igra definitivno nije za svakoga, čak mislimo da je igračka populacija kojoj će se ovo svideti procentualno na granici cenzusa. Međutim, oni kojima Pathologic 2 legne, dizaće ga u zvezde i govoriti da je to bilo najbolje potrošenih 30 evra u životu.

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ