Poljski Artifex Mundi napravio je jedan mali korak za njih, ali, ispostavilo se, veliki za čovečanstvo. Ovaj tim, poznat kao jedan od powerhouse studija za proizvodnju i izdavanje hidden object puzzle adventures (HOPA) naslova, uplovio je u potpuno nove vode. Nakon dominacije u žanru koji mnogi diskvalifikuju kao kežual zabavu za dokone domaćice, vredni Poljaci su odlučili da zasuču rukave i izbruse pravi dijamant klasične point and click avanture.

Blagodeti komunizma i totalitarizma o kojima Poljaci svakako znaju ponešto su se našle na tapetu u ovom neverovatno duhovitom ostvarenju. Gro radnje je smešten u Matrjošku, malu komunističku državicu na granici između kapitalističkog i komunističkog saveza u prilično hiperboličnoj verziji perioda Hladnog rata tokom pedesetih godina prošlog veka (Gvozdena zavesa je ovde ogromna gvozdena ograda preko cele Evrope). Matrjošku vodi Vođa koji je, efektivno, prenaglašena verzija Staljina. Vođina brojna dostignuća uključuju ono sa jednog propagandnog postera, da je on sam tokom mladosti (godinama pre dolaska na vlast) bio član Vođine omladine. U ovu divnu zemlju dospevamo tako što naš protagonista Evan, američki novinar komunista, nakon što u jednom članku glorifikuje sistem Matrijoške, dobija pozivnicu od Vođe da poseti samu zemlju, na šta se ubrzo nadovezuju brojne intrige i špijunske igre. Evan je, u nedostatku prikladnije odrednice, „korisni idiot” – termin kojim je sovjetska obaveštajna mašinerija označavala strane komunističke fanatike koji su mogli biti iskorišćeni u interesima SSSR-a. Njegovo naivno verovanje u divote ovog uređenja je nepresušan izvor humora, pošto Evan stvari koje vidi u Matrjoški tumači na neverovatno pogrešan način, što neodoljivo podseća na Pekićev „Novi Jerusalim”. Evanova bolna naivnost nije ograničena samo na viđenje komunizma, tu je i njegova generalna nesposobnost u poređenju sa kojom Gajbraš Tripvud deluje kao Crnobradi. Uprkos tome, kao i svaki pripadnik urbane inteligencije, Evan je ubeđen u svoju kompetentnost, što često ima urnebesne posledice. Posezanje za alternativnom prošlošću je svakako izbeglo neke neželjene konotacije i oslobodilo kreativno i tematsko razmahivanje. Irony Curtain se dotiče svega – liderskog kulta, militarizma, nestašica, korupcije, konstantnog špijuniranja i još pregršta stvari koje su krasile socijalizam, od kojih će neke sigurno pogoditi „previše blizu kuće” igrače sa ovih prostora. Opet, ni jednog trenutka se ne oseti ideološko popovanje, jer realno pored ovoliko dobrog humora teško je bilo šta drugo osetiti, a pride se igra sprda i sa američkom obaveštajnom praksom i American Dream porodičnom idilom pedesetih godina prošlog veka.

Scenario igre je veličanstven, fantastični zapleti i preokreti se stalno dešavaju, a narativ ima onu magičnu dozu nadrealnosti koja je krasila LucasArtove bisere žanra. Komediju je, generalno, teško oceniti, a humor u igrama ima negativan bagaž zbog decenija zloupotrebe. Ipak, čak i pored toga nepokolebljivo tvrdimo da je Irony Curtain urnebesno smešna igra. Od momenata koji će vam izmamiti smejuljak poput stotina fino uklopljenih referenci na igračku i popularnu kulturu, do momenata koji će vas prisiliti da urlate od smeha, Ironična Zavesa je neprestano duhovita igra. Fore na račun matrjoški (lutki kod nas zvanih babuške) su odlične, dok smo nakon uočavanja karte Velike Matrjoške vrištali od smeha. Pošto je Artifex jedan od vodećih HOPA developera na svetskom nivou, crtači iz ovog studija briljiraju u kreiranju statičnih i polustatičnih ekrana. Ekstremno komičnih detalja ima bukvalno svuda pa se pomno istraživanje, čitanje i zapitkivanje višestruko isplati. Glasovna gluma je perfektna i multiplikuje humor i uživanje na neopisiv način. Neke fore, poput štosa sa čitanjem prava, duhovite su prvenstveno zbog dobre glume. Iako smo generalno osetljivi na tu praksu, a la Šerbedžija engleski sa ruskim akcentom nam ovde nije smetao previše, da bi u nekim momentima, recimo kada Evan iz nekog razloga pokušava da ga emulira, bio urnebesan.

Zagonetke su u klasičnom p&c maniru sa veoma intuitivnim upravljanjem inventarom. Zagonetke težinski odlično pogađaju zlatnu sredinu, ponekad imaju više rešenja, uvek su logične i zahtevaju kreativno razmišljanje. Nijedna nema neko nelogično rešenje „iz čista mira” i ni sa ovog aspekta ne možemo da se setimo skorašnje avanture koja bi po kvalitetu mogla da parira Ironyju. Povremene mini-igre su zanimljive, čine finu promenu tempa i ne predstavljaju napor pošto su relativno lake i bez naročite penalizacije (prilično smo sigurni da klasičnog game overa nema). Ručno crtana grafika je prelepa, šarolika i sa unikatnim vizuelnim stilom, a animacije su odlične i pašu komičnom miljeu. Humoru doprinose i izvanredni zvučni efekti, dok je maestralnu muziku pisao niko drugi do Piter MekKonel, čiji radovi krase i većinu avanturističkih hitova LucasArtsa.

Irony Curtain je dostojan naslednik Grim Fandangoa, Day of the Tentaclea i serijala Monkey Island (gde, kao i u slučaju „Star Warsa”, priznajemo samo prva dva). Kao vazda ikonoklast u svetu fetišista nostalgije, rekao bih da ova prelepa avantura finog tempa i optimalne dužine, bez opskurne logike ili iritirajućih starovremenskih tikova, čak i premašuje uzvišene uzore. Čak i ako čupate sedu kosu i hvatate se za omatorelu čuku na ove reči, ono što svakako niko ne može da spori je da je u pitanju najbolja klasična p&c avantura poslednjih „metar godina”. Irony Curtain je naslov koji svi ljubitelji avantura i humora prosto moraju da iskuse, dok bi svi kojima Fortnite nije jedina asocijacija na gaming sebi učinili veliku uslugu ako se otisnu na virtuelno putešesvtije Matrjoškom.

Srđan BRDAR