Ponekad zavidim običnim narkomanima kojima su za hobi dovoljni novac i dobra volja. Ako ih imaju, na konju su, makar dok ne počnu da se raspadaju i grebu za 50 dinara za kartu do Han Pijeska (mmmajke mi, zzza karrrtu je...). Njihova manija ne zahteva više vremena od onoga koliko je potrebno za šmrkanje, lizanje i ubrizgavanje. Igranje, kao uzvišena aktivnost koja kombinuje elemente hobija, strasti i narko-pasije, pored ta dva faktora traži i krvavu žrtvu vremena. Vremena koje nemam, to jest kog svakim danom imam sve manje.

Pre nekoliko decenija pročitao sam solidnu SF erotsku priču koja je baratala pojmom „neorgazma”: kazna za muške kriminalce u utopističkoj koloniji bio je seks bez eksplozivne kulminacije, jedan snošaj za drugim, dok zlodelnik/stradalnik ne shvati gde je pogrešio i ne pokaje se u agoniji plavih testisa. Upravo se tako osećam dok gledam u backlog početih i nikad završenih igara koje me peku kao gresi i zovu kao pesma MILF sirene. Kao lider prezadužene države koji je svestan da dugove ne može da vrati do smrti Sunca, tako i ja postajem svestan da nikada neću do kraja odigrati ni približan deo onoga što žarko želim. Čak i ako se odreknem knjiga, televizije, druženja, sporta (hahaha) i drugih sekundarnosti. Deteta ne, nju sam već počeo da uvlačim u otrovni svet gejminga, neka mi Sveti Patrik oprosti.

Gledam u plan.txt i kukam u sebi, donekle i zbog prenemaganja dostojnog zezanja na temu first world problemsa. Da neko drugi kuka na ovu temu, ja bih ga sočno zlostavljao iz dana u dan, suočavajući se sa sopstvenim licemerjem u ogledalu tokom brijanja, koje bih, kao i uvek, uspeo da suzbijem uverenjem da ljudi jačaju kad su maltretirani. Možda sam i zaslužio da nikad ne završim Divinity: Original Sin 2 – Definitive Edition? Da nikad ni ne probam Star Control: Origins, koji mi nenačet čuči u Steam biblioteci? Imam permanentnu želju da ponovo igram i neprevaziđeni Star Control II, koji sam, tradicionalno, uvek nanovo kompletirao oko svake Nove godine zajedno sa Jagged Allianceom 2. Neki mladost pamte po jedrim njedrima nježne Silvane, drugi po bekstvu na traktoru iz Krajine, a ja je pamtim po ratu protiv odvratne Deidranne Reitman.

Jesenje-zimska sezona je period kad se na tu zlu nezavršenu gomilu nakarika najveća količina igara. Ovo pišem dva dana pre izlaska Red Dead Redemptiona 2, igre koja ima potencijal da pojede stoleće, a kamoli nekoliko sati koliko bih mogao da ukradem od spavanja. Odmah za njim dotrčavaju Call of Chtulhu, Battlefield V i Fallout 76, s kojima bukvalno ne znam šta da radim pošto im poklonim po petnaestak do dvadesetak sati radnog vremena. Mein gott, zaista ne znam šta bih radio da mi ovo nije posao, pa da makar na konto toga ne ukradem pedesetak sati mesečno za aktivnost koju volim kao sâm život...

Nisam uspeo da završim Graveyard Keeper, PUBG mi stoji instaliran i netaknut već šest meseci, kao i Everspace i Rimworld, kom sam obećao da ću ga pogledati sada kad se pojavio u verziji 1.0. Kopajući dublje po spomen-kosturnici, nailazim na Darkest Dungeon, od kog sam rejdžkvitovo nakon sedamdeset sati, kad mi je najjača ekipa izginula u finalnom dandžnu. Kad sam već kod samoizazvanih roguelike katastrofa, želim da vas upozorim da ne pokušavate da odigrate XCOM 2: War of The Chosen u iron man modu (jedan sejv). U jednom trenutku nakon, recimo, trideset sati igre, trepnućete i izgubiti „A tim” u nekoj ključnoj akciji, a zatim zaurlati kao ranjeni Hulk. Za sedamdeset + trideset sati mogao sam da završim Subterrain, Starbound, Legend of Grimrock 2, Darkwood i NEO Scavenger, slatke i sjajne indie poslastice koje su se pomirile s time da njihov sultan nikad više neće doći u harem i nežno ih povesti u kadifom optočenu ložnicu.

Kao preteća senka koja obećava slast i strah, u novembru me čeka i update Stellarisa na verziju 2.2 (LeGuin). U Stellaris sam do sada uložio tek stotinak sati, nakon svakog apdejta iznova učeći sveže intrikacije ovog mutirajućeg igračkog trijumfa ljudske genijalnosti. Od svega što sam dosad nabrojao, Stellaris nije opcion – njega ću da igram pa makar snagom volje usporio vreme ili nabavio posilnog. Možda se treba ugledati na motoraške bande? Kod njih postoji institucija kandidata (prospect) koji radi prljave poslove, čisti prostorije kluba, kreči kuće motoraša i subotom ide da dovlači stvari iz Lidla, nadajući da će jednog dana biti primljen u Mayanse. Možda ima takvih kandidata koji sanjaju da budu novinari, istovremeno želeći da im mentor bude neodoljivo nepodnošljivi human paladin s megalomanskim idejama?

Inbox, plx.

Miodrag KUZMANOVIĆ