Evropsko zakonodavstvo i združeni internet poduhvati

Šta je trebalo da nam donese nova evropska direktiva o autorskim pravima, kako smo se izvukli i zašto još nije gotovo.

Nakon uspešnog donošenja i početka primene GDPR-a, čije se bitke već gomilaju na horizontu, Evropski parlament ima pred sobom još predloga o uređenju internet panorama zemalja članica. Reč je o Directive on Copyright in the Digital Single Market (Direktiva o autorskim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu). Cilj je da se harmonizuju, pravno osavremene i sa trenutnim stanjem na polju informacionih tehnologija usklade načela koja će voditi evropsko zakonodavstvo na polju digitalnih autorskih prava. Direktiva je u razradi već godinu i po dana, da bi, nakon što ju je komitet za pravne poslove Evropskog parlamenta odobrio 20. juna, ušla u razmatranje Evropskog parlamenta. Direktiva donosi neke veoma pozitivne uredbe koje se tiču slobodnije diseminacije autorskih radova u obrazovne svrhe.Tu su i odredbe za zaštitu naučnih i akademskih publikacija, kao i veoma važne odredbe koje uređuju autorska prava nad starim radovima koji se smatraju delima kulturne baštine. Uglavnom su to fini kompromisi sa onima koji drže autorska prava, raznim izdavačima, koji, ne rušeći postojeći pravni okvir, omogućavaju lakšu upotrebu radova pod autorskim pravima u svrhe od javnog značaja. Međutim, duh kompromisa se ogleda i u još nekim aspektima direktive na način koji ne pogoduje javnom dobru i slobodi izražavanja običnih građana Evropske Unije.

Baksuzan broj

U moru članova ove direktive kao problematični se izdvajaju članovi 11 i 13. Član 11 se tiče zaštite novinskih izdavača, za šta bi se pobrinula takozvana taksa za navođenje/linkovanje (link tax). Proklamovani cilj je da se internet megakorporacije, u prvom redu Facebook i Google, spreče da „ubiru kajmak” od tuđeg izveštavanja. To su do sada radile kada se linkovi, koji u thumbnailu sadrže izvode iz vesti, dele na društvenim mrežama, pa posetioci ostaju na tim servisima (tj. gledaju njihove reklame, a ne reklame na novinskom sajtu). Naravno da smo za svaku praksu koja će Googlu i Facebooku da „skreše krila” i smanji im domet i priliv novca, ali bi ovakva uredba daleko više pogodila manje sajtove. Osnivač Wikipedije, Džimi Vels (Jimmy Wales) je još od nacrta ukazivao na negativne aspekte ovog rešenja. Njegovo zalaganje se isplatilo, te je član dopunjen da sadrži ogradu koja iz primene izuzima internet enciklopedije i drugo korišćenje u neprofitne svrhe. Vels je i nakon promena kritikovao član, navodeći da se ograničenjem deljenja i dalje ograničava mogućnost zajednice da pronađe i linkuje određenu vest. Tako bi mali sajtovi, koji nemaju moć i novac Facebooka ili Googla, poput recimo malih news agregatora, morali da se povuku, dok bi „divovi” i dalje mogli da upotrebe svoj uticaj da dobiju dobar ugovor sa izdavačima.

Član 13 je, po mišljenju Velsa i drugih zagovornika slobodnog interneta, još gori po slobodu izražavanja i kreativnog delovanja. Često se pominje da će efekat ovog člana uništiti mim (meme) kulturu, što je izazvalo šok među članovima raznih mim zajednica na netu. Ipak, topredstavlja samo „kamičak” u lavini negativnih efekata koje bi usvajanje člana 13 moglo da povuče. Član ukida izuzeće od gonjenja za povredu autorskih prava internet sajtovima za deljenje sadržaja, ali se taj status može ponovo zaslužiti ako se uvedu efektivne mere da se zaštićen sadržaj ukloni i spreči njegovo ponovno pojavljivanje na platformi. Pošto ovaj deo nije najjasnije složen, često tumačenje sa obe strane je da se pod efektivnim merama podrazumeva algoritamski sistem poput Youtubeovog Content ID algoritma, koji se pokazao katastrofalnim u praksi. Slični automatizovani sistemi su se pokazali kao neadekvatni, pošto zbog ograničenja tehnologije ne mogu da raspoznaju fair use instance – poput citata, parodija, obrada (muzike) ili mimova koji koriste zaštićen sadržaj, ali na legalan i neprofitan način. Ograničenja i nedostaci su mnogobrojni, ali još veći problem predstavlja cena, pošto Content ID košta Youtube 60 miliona dolara, što je iznos koji bi lako mogao da potopi manje servise, „cementirajući” prevlast megakorporacija. Kao kod evropske regulative protiv govora mržnje, internet servisi bi prvenstveno ciljali na to da budu sigurni da ne mogu biti predmet gonjenja. Postavili bi se krajnje napadno prema filtriranju sadržaja, ne obazirući se na umanjenje slobode izražavanja korisnika, što bi bila kolateralna šteta ovog pristupa. Uništavanje internet zajednica i kulture, ograničavanje slobode govora, uvođenje lošeg sveprisutnog algoritamskog nadzora i opterećivanje malih internet servisa ogromnim troškovima i kompleksnom, ali konfuznom regulacijom – svakako nije rešenje. Posebno nije ako imamo u vidu da je cilj da se spreči kačenje pesama na video servise.

Rovovska podela

Protiv ovakvog nacrta direktive su se digle brojne nevladine organizacije, naučne institucije, poznate ličnosti (komičar Stiven Fraj, pisac Nil Gejmen...). Digli su se i mnogi pojedinci od suštinskog značaja za razvoj interneta – npr. Tim Berners-Li, izumitelj world wide weba, i Vint Cerf, ko-izumitelj TCP/IP protokola. Google je uložio do 150 miliona evra u lobiranje protiv sadašnje verzije direktive. To je navelo neke od njenih zagovornika da ceo otpor ovom zakonu deklarišu kao Googlovu manipulativnu kampanju da se spreči usvajanje direktive koja bi Google koštala dosta novca. Iako je motiv za investiciju Googla verovatno baš taj, otpisati sve protivnike kao plaćenike ili „korisne idiote” ove megakorporacije – ne pije vodu. Sa druge strane, i zagovornici imaju neposrednu finansijsku dobit na liniji, tako da je, pored blaćenja nezavisnih i dobronamernih aktivista i organizacija, po sredi i žestoko korporativno licemerje.

Zagovornici ovakve direktive su uglavnom izdavačke kuće – bilo muzičke, bilo novinske (npr. Axel Springer) – kao i nekoliko pojedinaca od kojih je najglasniji bio član Bitlsa, Pol MekKartni (Paul McCartney), koji smatra da ne dobija dovoljno para od muzike iako je milijarder. „Umri kao heroj ili poživi da postaneš zlikovac”, što bi rekao Harvi Dent (Harvey Dent). Tu su još neke muzičke zvezde koje bi, kao Baja Patak, da sede i broje pare koje nikada ne mogu da potroše, poput Eni Lenoks (Annie Lenox) i Dejvida Gete (David Guetta).

Dan za glasanje

Srećom, izgleda da evropski poslanici nisu toliki fanovi Bitlsa da se obaziru na MekKartnijeve opaske, pa su rezultati glasanja održanog 5. jula u Evropskom parlamentu došli na 318 protiv, 278 za i 31 uzdržanih poslanika. Koliko smo videli, glasanje nije išlo po striktno grupnim osnovama, već su poslanici glasali po zaključcima matičnih nacionalnih stranaka ili po savesti. Znamo da zvuči čudno da poslanici tako nešto rade, ali i čudnije stvari su se dešavale. Kad kažemo poslaničke grupe, mislimo na evropske „saveze” stranaka koje zajedno nastupaju u Evropskom parlamentu (uglavnom na osnovima slične ideološke opredeljenosti, tipa – konzervativci, liberali, socijalisti, narodnjaci i nacionalisti). Pošto se u aktima Evropskog parlamenta glasovi vode po tim organizovanim internacionalnim grupama, a ne po državama ili nacionalnim strankama poslanika, izvlačenje nekih detaljnijih zaključaka o strukturi glasanja bi bilo mukotrpno. Pritom bi bilo i besmisleno i ne preterano značajno za temu. Uglavnom, ono što se jasno vidi je da su članovi svih grupa glasali i za i protiv, iako se može primetiti da su poslanici koji su na ideološkim polovima levice i desnice bili uglavnom protiv ove direktive. Kao što se može i očekivati, poslanici Piratske Partije su bili odlučno protiv ove direktive, a izrazito aktivna je bila Julia Reda iz nemačkog ogranka. Glasan kritičar bio je i UKIP-ov Najdžel Faraž (Nigel Farage), kome se pored ovog zakonodavnog uspeha pripisuje i odlučujuća uloga u kampanji za izlazak Velike Britanije iz Evropske Unije (takozvani Brexit). Takođe, on je nedavno u evropskom parlamentu maestralno kritikovao i ispitivao CEO-a Facebooka, Marka Zakerberga (Mark Zuckerberg). Faražov kolega i stranački šef Džerard Baten (Gerard Batten) je takođe za govornicom evropskog parlamenta izneo oštru osudu predložene direktive.

Bodenje sa rogatima

Jasno se vidi ko su predlagači članova 11 i 13 – velike novinske kuće i velike muzičke producentske kompanije, koje bi da sačuvaju svoj sadržaj, čak i od fer korišćenja u skladu sa međunarodnim standardima zaštite autorskih prava. Nadaju se ida će im to podići profit i naterati kompanije i pojedince da sa njima sklapaju sada neophodne ugovore o korišćenju. Logika da internet megakorporacije mlate ogromne pare posredstvom sadržaja za koji novinari i muzičari mukotrpno rade donekle stoji, za razliku od argumenta da se bogate preko internet provajder korporacija jer im zauzimaju sav bandwidth. Ipak, narušavati postojeću pozitivnu praksu da bi se kaznile jedne megakorporacije i novac prebacio drugima – nije najbolje rešenje. Uvek smo se zalagali da se internet megakorporacije slome, raskomadaju ili dezintegrišu, za šta već sad i te kako ima osnova. Što se Evropske Unije tiče, već se gomilaju slučajevi očitog kršenja GDPR odredbi, da ne govorimo kako ušemljena Pentarhija internet megakorporacija (Facebook, Google, Microsoft, Amazon i Apple) predstavlja sramotno izrugivanje antimonopolskim i antitrust zakonima širom planete. Posebno Facebook, Google (Alphabet) i Amazon rade u tesnoj simbiozi da bi stvorili gotovo neprobojnu barijeru na mnoštvo segmenata internet privrede koje su ogradili za sebe – online reklamiranje i cloud usluge na primer. Još ne znamo da li će, kada i kako evropska nomenklatura da skupi cojones i „pokaže zube” američkim megakorporacijama. Tome sada pogoduju i neke političke prilike na frontu trgovine, ali im dodatni razlog svakako ne treba.

Internet megakorporacije, u neverovatnom slučaju da se neko zaista uhvati sa njima u koštac, svakako mogu da priušte i da plate ceh i da preprave ceo modus operandi, kako bi izgledali pitomije u očima zakona. Pride, vlasti u zemljama Evropske Unije su na lokalnom, državnom i evropskom nivou do sada bile više nego spremne da premoćnim internet megakorporacijama daju ustupke i sa njima sklope sumnjive dogovore kako bi investicije, radna mesta i et cetera nastavile priliv. Izdavači su takođe bili pripremani na ovakve akcije, što je još veće iznenađenje, ali i ne baš kada se uzme da i na njegovom čelu stoje ljudi iz iste upravljačke elite, koja zauzima glavna mesta u evropskoj birokratiji i menadžmentu internet megakorporacija. Takođe, izdavači nisu ono što su nekad bili, verovatno i zbog uticaja interneta, pa se oligopolisti iz tog sektora nalaze na drugačijoj i dosta nižoj skali moći i uticaja od internet megakorporacija. Oni su svakako voljni da se odreknu svojih totalitarnih i sve čudnijih stavova o copyrightu, u zamenu za „milostinju” Youtuba i sličnih servisa, jer im se više isplati da dobiju novac „na lepe oči” i „dizanje prašine”, nego da se uhvate u koštac sa internet gigantima po pitanju svojih nemogućih prohteva.

Iako zbog ekonomskih zakonitosti i oblika zapadnog političkog sistema ne mogu baš da se „iživljavaju” nad internet megakorporacijama, budite sigurni da bi izdavački kartel to svakako radio nad manjim kompanijama i običnim korisnicima. Pritom bi koristio evropski pravosudni aparat i kao kaznu, i kao pretnju protiv praksi koje im se ne sviđaju. Takva mogućnost postoji i u okviru GDPR-a, o čemu smo naširoko pisali, ali je postavka snaga suštinski drugačija. Tamo su internet kompanije nasuprot korisnicima, dok je ovde izdavačka klika suprotstavljena korisnicima i internet kompanijama. Male kompanije maltretirane po GDPR-u bi i dalje bile objektivno krive za ogrešenje o obične korisnike, ali ako bi bile maltretirane po ovoj direktivi, bile bi krive što nisu do kraja sledile sve veće i nerazumnije prohteve izdavačkog lobija. To svakako nije ni slično, jer se u prvom slučaju štiti pravo pojedinca na privatnost, a u drugom pravo korporacija da „cede suvu drenovinu” sve lošije definisanih autorskih prava, koja su na diskutabilan način i uz neodgovarajuću nadoknadu preuzeli od stvarnih autora.

Usvajanje ovakve direktive bi posredno vodilo daljem utvrđivanju takozvanog „burazerskog kapitalizma” (manjkav prevod koncepta crony capitalism, o kome se dosta piše u ekonomskoj nauci, posebno američkoj), gde vlast donosi mnoge konfuzne, rogobatne i sveprisutne regulative uz direktnu podršku najvećih korporativnih igrača. Obe strane znaju da tu regulativu mogu selektivno da koriste protiv bilo koga ko im se ne sviđa, što je situacija posebno uočljiva u autoritarnim režimima, gde su zakoni takvi da ih maltene svi krše, a reper za kažnjavanje nije ko krši zakon nego ko je protiv vlasti. Tako se, recimo, u borbama protiv korupcije hvataju zvaničnici koje vrh vlasti ne podržava, a isto tako korumpirani, ali podobni se ne diraju.

Now we wait

Ovaj tekst ne znači da smo postali Svet alternativne istorije, pošto je za slavlje i radovanje još rano. Nedavno održani glas protiv direktive ne znači da je ona u potpunosti odbačena, već više da je trenutna forma odbijena, a primena odložena jer Evropska Unija i dalje mora da donese zakon o uređenju autorskih prava na jedinstvenom digitalnom tržištu. Sada predstoji period daljih konsultacija između država članica i Evropskog parlamenta o potencijalnoj preradi direktive, sa očekivanim naglaskom na promenu ili uklanjanje članova 11 i 13, a nova parlamentarna rasprava i glasanje je pomereno za 10. septembar. Ako se direktiva usvoji, treba da je potvrdi Evropski savet. Potom je neophodno da države članice krenu u usklađivanje svojih zakona sa odredbama direktive, pošto direktive Evropskog parlamenta nisu same po sebi obavezujući zakonski akti, poput evropskih regulativa. Ostaje nam da pratimo razvoj događaja i pregovora i da očekujemo septembar, kada se nadamo da će pred evropske parlamentarce izaći daleko bolji predlog koji ne stavlja slobodu govora i kreativnog delanja običnih internet korisnika u drugi plan zbog uskih korporavinih interesa.

Srđan BRDAR