Smelost boje zvuka

Za razliku od Windows platforme, gde se broj alata za obradu zvuka broji desetinama, kod Linuxa je situacija dosta skromnija, ali daleko od toga da je beznadežna. Postoji nekoliko editora zvuka koji zavređuju detaljnu pažnju ljubitelja GNU/Linux softvera, a najpopularniji od njih nam dolazi pod nazivom Audacity. I ne samo što je u pitanju najpopularniji editor zvuka, već je reč o jednom od desetak najpopularnijih besplatnih programa uopšte.

Korisnički interfejs je kreiran korišćenjem biblioteke wxWidgets i ima tipičan „old school” dizajn koji je bio dominantan u periodu oko 2000. godine, kada se pojavila prva verzija programa. To znači da centralni deo prozora pripada vremenskoj liniji koja služi za vizuelizaciju audio-signala. Iznad nje su smešteni brojni ekranski tasteri, od kojih su definitivno najuočljiviji oni za puštanje, zaustavljanje, premotavanje i snimanje audio-zapisa. Od verzije 2.2.1 korisnicima na raspolaganju stoji mogućnost promene teme korisničkog interfejsa, pa pored dobro poznate klasične, možemo da koristimo light, dark i temu visokog kontrasta. Isto tako, sada imamo mogućnost određivanja jedne od četiri boje za svaki kanal zvuka, što pomaže lakšem prepoznavanju u kompleksnijim projektima. Pri dnu prozora je smešten panel sa osnovnim informacijama o audio-zapisu (brzina semplovanja, vreme trajanja). Naravno, na vrhu se nalazi neizbežna linija osnovnog menija, koja u sebi sadrži sve opcije koje program podržava.

Centralno radno polje je predstavljeno pomenutom vremenskom linijom, na kojoj vidimo izgled digitalnog zvučnog zapisa i ona je u programu odrađena kvalitetno. Posebno je dobro urađen deo za oblikovanje amplitudnog omotača, preko kojeg na jednostavan način možemo uticati na nivo intenziteta zvuka. Nova verzija sa sobom donosi i manja poboljšanja vezana za Zoom alatku, koja je važan elemenat programa ovog tipa.

Prilikom rada, Audacity razdeljuje zvučni zapis na više segmenata, pri čemu se manipulacija zvukom odvija na samo jednom zvučnom fragmentu, dok se ta operacija na ostatku fajla sprovodi naknadno, kada korisnik bude zadovoljan rezultatima rada. To znatno povećava brzinu obrade signala i smanjuje glad za hardverskim resursima, ali i doprinosi gubitku epiteta manipulacije u realnom vremenu. Postoji mogućnost istovremenog rada sa šesnaest kanala zvuka, ali je za to potrebno imati zvučnu karticu koja omogućava takve stvari.

Udarnu pesnicu aplikacije za obradu zvuka čine dodaci u obliku efekata i filtera, a na tom polju se za Audacity može reći da stoji vrlo dobro. U „osnovnom borbenom kompletu” nalaze se svi najčešće korišćeni filteri, koji su dovoljni da se uspešno provede veliki deo poslova vezanih za obradu zvuka. Eventualni minus bi se mogao pripisati asketskoj grafičkoj reprezentaciji ovih instrumenata, pa deluju siromašno kada se uporede sa pojedinim komercijalnim naslovima. Profesionalci često imaju potrebu za korišćenjem filtera i efekata koji dolaze u formi univerzalnih ekstenzija. Linux verzija programa najčešće koristi plug-inove u formatima LADSPA (Linux Audio Developer’s Simple Plugin API), LV2, Nyquist, VAMP i delimično VST. Prva tri se uglavnom vezana za Linux platformu. Nyquist predstavlja skriptove u jeziku LISP sa .ny ekstenzijom, koji su smešteni u direktorijumu usr/share/audacity. Karakteristika ovih dodataka je da ne mogu obrađivati zvuk u realnom vremenu, već se klikom na taster Preview generiše rezultat filtera, a zatim korisnik odlučuje da li će efekat biti primenjen nad selektovanim područjem. Što se tiče VST efekata, poznato je da se radi o moćnim (često i plaćenim) dodacima i sa pojedinima na Linux platformi može biti dosta problema. Instaliraju se unutar direktorijuma /usr/lib/vst i /usr/local/lib/vst.

Audacity ima mogućnost spektralne analize, koja predstavlja korisno sredstvo u profesionalnoj produkciji zvuka. Postoji više različitih parametara koji utiču na grafički prikaz ove opcije, a mogu se pronaći unutar menija Spectrogram Settings, do koga se na najlakši način dolazi preko padajućeg menija sa nazivom zvučnog fajla, smeštenog levo od vremenske linije. Iako je program još veoma davno imao mogućnost prikazivanja zapisa u obliku MIDI formata (Note Tracks), nije postojala mogućnost njihove zvučne reprodukcije. Od verzije 2.2.0 to je ispravljeno, pa sada možemo vršiti i primitivne oblike uređivanja MIDI fajlova (kopiranje, isecanje, brisanje, pomeranje), ali je sve to daleko iza mogućnosti profesionalnih programa za tu namenu.

Reč je o popularnom programu koji se veoma često koristi kao osnovno sredstvo na kursevima za obradu zvuka. Jednom naučeni principi manipulacije zvučnim fajlovima se posle bez većih problema primenjuju na svim drugim programima slične tematike. U pitanju je naslov koji definitivno mora da nađe svoje mesto u kolekciji svakog ljubitelja Linuxa.

Igor S. RUŽIĆ