GDPR i sablast tržišne rekonfiguracije

Zašto se mogu čuti upozorenja da početak primene GDPR-a može doneti novu preraspodelu tržišta u korist megakorporacija

GDPR, nova i sveobuhvatna regulativa zaštite podataka korisnika, koju je donela Evropska unija, nije ostala bez kritika i pored neospornih pomaka u zaštiti običnog korisnika interneta. Pošto smo opširno pisali o propisima koje GDPR donosi, prednostima ove regulative, ali i pojedinim kritikama i poteškoćama sa kojima će se primena ovog akta susresti, sada ćemo se osvrnuti na potencijalni uticaj ove regulative na poslovnu klimu u sektoru pružanja internet usluga i obrade podataka Evropske unije. Neki od najglasnijih kritičara zameraju GDPR-u baš to što bi sprovođenje ove regulative kao nuspojavu moglo imati konsolidaciju tržišta u rukama internet megakorporacija, što ne bi bilo dobro za taj privredni sektor, korisnike interneta, države članice, pa ni samu Evropsku uniju.

Sloboda ili... regulacija

S obzirom na to da je reč o mamutskoj količini regulacija koje treba da prožmu svaki segment poslovnog upravljanja podacima, prirodno je da će šampioni slobodnog tržišta naći hiljade zamerki. Pošto smo mi sa ovih prostora još nenaviknuti na ovu ideologiju, prvenstveno prisutnu u anglosferi (a to nam nikad nije bila glavna zvezda vodilja, čak ni najvažnija sa Zapada), možemo doći u iskušenje da otpišemo ove zamerke kao promovisanje kapitalističke propagande, što bi naravno bio pogrešan pristup. Čak i od ljudi koji nisu zagriženi free trade fanatici, može se čuti kako će primena GDPR-a imati negativne efekte na tržište.

Sveobuhvatna, a po pojedinim pitanjima nedovoljno jasno definisana regulativa, preti, kao što je u nekim granama ekonomije na Zapadu već dokazano, da ubrza konsolidaciju tržišta, što big data i internet uslužnoj industriji nikako ne treba. Projektovana cena usklađivanja sa GDPR-om prognozira se na oko 200 milijardi dolara za evropske i preko 40 milijardi za američke kompanije i predviđa intenzivnu potrošnju pojedinačnih kompanija, koja nije skalabilna. Vidimo u startu da će manjim kompanijama biti mnogo teže da se usklade sa regulativnom nego internet megakorporacijama, kao i da će manje kompanije platiti proporcionalno daleko veći iznos. Dalje, ako se sudare sa silom evropskog zakona, manje kompanije mogu ostati bez 20 miliona evra, čak i ako je to za njih neizdrživ teret. Činjenica je da internet megakorporacije imaju na retaineru desetine najboljih pravnih eksperata koji su u stanju da pronađu validna pravna tumačenja ili čak propuste u regulaciji koje bi svoje klijente spasle kazne, dok manje kompanije ne mogu da se nose sa pravnim sistemom na taj način. Na kraju dolazimo i do too big to fail koncepta, često vezanog za finansijske institucije u Sjedinjenim Državama, HSBC ili investicione kuće odgovorne za finansijsku krizu, koji ipak odražava stanje u drugim sektorima i u drugim državama. Napuštanje tržišta od strane internet megakorporacija, bilo krahom (nismo mi te sreće) ili usled regulatornih razloga, moglo bi da ima nesagledive posledice po ekonomiju pojedinačnih evropskih država ili čak EU u celini, te se postavlja pitanje koliko bi nadležni bili spremni da teraju pravdu ako bi takva situacija mogla da bude jedan od ishoda. Evropska unija je, i pored bujica proklamovanog idealizma, više puta dokazala da je spremna na sramne kompromise sa trećim stranama.

Takođe, zbog progresivnog kažnjavanja, kompanije iz drugih sektora, posebno realne privrede, rizikuju da zbog propusta izgube daleko veće novce nego internet korporacije. Jedna od mogućnosti je da se kompanije iz drugih sektora manu ulaganja u obradu podataka, da ne bi rizikovale probleme sa ličnim podacima građana Evropske unije, što može dovesti do dalje centralizacije manipulacije podacima od čega će profitirati prvenstveno (i gotovo ekskluzivno) veliki igrači iz te oblasti. Još jedna od mogućnosti je osnivanje odvojenih kompanija ili čak shell korporacija kako bi se predupredili rizici enormnih kazni, a eksplozija broja takvih pravnih lica nikako ne bi doprinela sigurnosti podataka. Prisutna je i bojazan da će nelojalna konkurencija pribeći korišćenju regulative protiv malih takmaca, kao što je Uber radio sam paralizovanjem konkurentskih kapaciteta (SK 3/2018), i naložiti zaposlenima da zahtevaju informacije o podacima (i time guše radne kapacitete) ili neosnovano prijavljuju ugrožavanje podataka.

Veliki udar može zadesiti i marketinške kompanije zbog njihovog oslanjanja na podatke građana u sklopu osnovne delatnosti, gde se eksperti takođe pribojavaju konsolidacije kompletnog sektora. Takav razvoj događaja bi se negativno odrazio na manje internet servise (uključujući i slobodne medije), koje bi zadesio problem zbog smanjenog priliva novca iz saradnje sa eksternim oglašivačima, što je u većini slučajeva gotovo isključiv izvor prihoda takvih kompanija. Takođe, bili bi suočeni sa manje potencijalnih partnera, a sa druge strane i novonastali oligopol velikih marketinških firmi bi mogao da nametne malim internet-servisima lošije uslove saradnje.

Balans očekivanja

Ipak, treba imati u vidu da su ovi potencijalni tržišni problemi nadomešteni mehanizmom zaštite prava pojedinaca na kontrolu sopstvenih podataka. Čak i ako se ispostavi da će „Pentarhija” Facebooka, Googla, Amazona, Appla i Microsofta dobiti veći kolač tržišta, situacija za građane EU će biti neuporedivo bolja, jer ih bar neće iskorištavati još hiljadu malih kompanija. Postoje naznake da Evropska unija neće stati na ovom, pa se možemo nadati da će birokrate iz Brisela suzbiti enormnu moć internet megakorporacija.

Srđan BRDAR