Bićemo direktni, Murderous Pursuits je odlično zamišljen, ali posle nekoliko sati igre na površinu počinju da isplivavaju mane. Ti propusti mogu da se progutaju, ali kvare utisak. Tako, umesto velikog praska i igre koja bi vam u ustima ostavila ukus rafaelo kuglica (na primer), dobijete samo ćorak i obične oblande. Da se razumemo do kraja, nisu oblande loše, ali nisu fini vafl prekriven kokosom sa kremom i bademom unutra.

Na početku moramo da istaknemo činjenicu koja je sigurno bila vidljiva i Duletu Saviću kada je pre nekoliko nedelja skočio iz aviona sa 4000 metara, Murderous Pursuits je inspirisan igrom The Ship: Murder Party koja se pojavila prvo kao Half Life 2 mod, a kasnije i kao samostalna igra, davne 2006. godine. Naravno, razlike postoje, ali je premisa vrlo slična.

Najjednostavnije rečeno, Ubistvene potere je (odnosno trebalo bi da bude) multiplayer naslov tipa „stelt-ubij ili budi ubijen(a)”. Priča je, ako je uopšte potrebna za ovakav tip igara, sledeća: nalazite se na (drž’te se za stolicu) vremenskom krstarenju viktorijanskim steampunk cepelinom koji je vlasništvo tajanstvenog mister iksa (Mr. X). Dok posmatrate dinosauruse u praskozorje planete, Mr.X ima ideju kako da krstarenje kroz vreme učini još zanimljivijim i daje predlog da postanete ubica. Isti predlog dobija još osmoro putnika i smrtonosna igra žmurke može da počne. Igra vam dodeljuje „plen”, odnosno osobu koju morate da eliminišete. Istovremeno stavlja i vas na listu za odstrel pa tako dobijate i sopstvenog „lovca”. Tutorijal na samom početku igre odlično je izveden i vrlo detaljno objašnjava kako sve funkcioniše, tako da „kriva učenja” praktično „nema nagib”.

Paleta likova koje možete da odaberete je vrlo šarena i zabavna: vojničina sa jednim okom, gejša, džeparoš, indijski princ, londonska dama, afrička amazonka i tako dalje. Ukupno osam likova. Kada odaberete sa kim želite da nastupite, možete odabrati dve od pet ponuđenih specijalnih osobina: Disguise, Flash, Counter, Humiliate i Reveal. Njihovi nazivi lepo objašnjavaju šta rade, a primenu možete otkriti u igri. Dovoljno je reći da navedene specijalne osobine mogu da naprave razliku između pobede i poraza, tako da treba odabrati mudro. Što se nas tiče, najbolje su se pokazale otkrivanje i kontra.

Bilo koji lik da odaberete, način igranja je identičan. Krećete se po mapi, a sve su lepo urađene i predstavljaju enterijer cepelina na dva nivoa. Oko vas se kreće veliki broj NPC, a među njima je i onih osmoro koji učestvuju u igri. Postoji mogućnost promene boje garderobe, čisto da se razlikujete od ostalih, a garderobu kupujete trošenjem Favour (usluga) koje vam, pretpostavljamo, daje spomenuti gospodin Iks. Možete birati i oružja sa kojima idete u lov: bokser, palica, bodež, sablja, pištolj... Pravim izborom oružja, a možete ih menjati uzimajući ih iz kutija raspoređenih po mapama, možete dodatno razveseliti mister Iksa i pokupiti dodatne bodove.

Pošto ne znate koga tačno lovite, imate kompas koji vam pokazuje gde se otprilike nalazi vaš plen a postoji i indikator koji pokazuje da vam se približava neki lovac. Na brodu su prisutni i čuvari pred kojima ne smete eliminisati protivnika, jer onda sledi „hapšenje”. Hapšenje vam oduzima poene. Ako primetite da vam je lovac za petama, na nivoima postoje mesta označena belom isprekidanom linijom (i ima ih mnogo), gde možete da se „utopite” u masu. Jednostavno uđete u grupu NPC i počnete da radite ono što rade svi (gledate neku sliku na zidu, razgovarate, aplaudirate). Kada uđete u neku od tih „sigurnih zona”, lovac vas gubi iz vida.

Grafika i zvuk su zaista vrlo lepo urađeni, daju jedan poseban šmek i verovatno su najbolja stvar u igri. Viktorijanski steampunk podseća na ono što smo imali prilike da vidimo u serijalu Dishonored, samo sa malo tamnijim tonovima i više portreta kraljice Viktorije. Primetili smo izvesna „štucanja” u pojedinim trenucima, pa smo za nijansu spuštali grafička podešavanja.

Sve nabrojano može da vas navede da kažete: „Ovo sve zvuči super, ali đe je, ba, zapelo? Kud se dedoše bademi i krem?” Idemo redom. Serveri su relativno prazni. Teško da možete da nađete partiju sa osam „živih” igrača. Mi smo naleteli najviše na pet plus tri bota. Naravno, možete igrati i samo sa botovima, čak je i preporučljivo dok trenirate, ali mislimo da autori nisu tako zamislili MP. Uloviti plen je, malo je reći, muka. Većinu vremena provodili smo gledajući u kompas i jurcajući levo, desno, gore, dole. Čak i kada nam je kompas pokazivao da je naš čovek ispred nas, a to bi obično bilo u sobi sa nekoliko (do desetak) NPC, dešavalo se da ubijemo pogrešnu osobu. To dovodi do oduzimanja poena i vrlo je frustrirajuće. Broj NPC-ova je jednostavno prevelik. Igra vrlo brzo postaje repetitivna i počinje da liči na svojevrsni simulator hodanja/trčanja. Praktično nema borbe, već se sve svodi na to ko će brže potegnuti oružje i pritom pogoditi (pravu) metu, a da pritom ne ubije nedužnog putnika. Da nema, na primer, specijalne osobine otkrivanja, eliminisanje plena bi se svelo na puku sreću. Specijalne osobine imaju određeno vreme hlađenja, tako da nećete moći stalno da ih koristite, već svega nekoliko puta tokom desetominutne partije. Pingovi su veliki, pa se često dešava da u trenutku kada potežete oružje budete sporiji od protivnika.

Da se vratimo na kolačarsku analogiju sa početka teksta. Sigurni smo da razvojni tim „Blazing Griffin” ima dovoljno talenta, ali smatramo da je u ovom slučaju zalogaj bio prevelik. Dobili smo slatkiš koji je možda moguće popraviti, ali sastojci koji su obećavali nisu smućkani najbolje. Smatramo da je 20 evra prevelika cena za ono što Murderous Pursuits trenutno nudi i da je bolje sačekati neku rasprodaju.

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ