Sudar s lutajućom zvezdom koja je zbrisala kompletan Sunčev sistem sigurno je jedan od maštovitijih vidova nasilnog kraja ljudske vrste i naše male plave planete. Ovakav vatreni konac filma ne ostavlja mesta za bilo kakvu romantičnu postapokaliptičnost i heroizam kao u slučaju udara komete, zombi apokalipse ili podizanja nivoa mora usled otapanja polova. Intenzitet i forma katastrofe podcrtavaju krajnju ozbiljnost posledičnog narativa i svaku dalju priču boje crnim tonovima.

Sto godina nakon prolećnih izbora u Srbiji i jesenjih u Americi, čovečanstvo se suočava s problemom koji je opakiji od umno oštećenih kleptokrata koji se bore za vlast. Nezvani međuplanetarni i usijani gost iz uvoda nezaustavljivo se približava našem dvorištu, a vremena ima samo za delimičnu evakuaciju zastrašujuće malog promila ljudske rase. Nekoliko hiljada duša u izbegličkom brodu nekako uspeva da se dokopa orbite Plutona pre nego što nezvana zvezda prošeta kroz Sunčev sistem i sprži sve unutrašnje planete. Ova ad-hoc evakuacija, nažalost, predstavlja samo kupovinu vremena jer preživeli ne mogu da opstanu večno u metalnim konzervama usred ničega. Pet izviđačkih brodova biva poslato u obližnje sisteme radi potrage za nastanjivom planetom i poslednjom šansom za homo sapiensa.

Vaša ekspedicija na Gliese 6143/C doživljava prilično spektakularan kraj jer brod neposredno nakon ulaska u orbitu planete pogađa energetski impuls s površine. Violentnu dezintegraciju plovila preživljavate vi i još nekoliko članova posade u separatnim kapsulama za spasavanje, koje raštrkano sleću na obale stranog sveta s atmosferom u kojoj se može disati...

The Solus Project je prilično čudan svat – simulacija preživljavanja s linearnim tokom priče i narativnom progresijom kroz igru nije koncept koji je do sada bilo ko pokušao da realizuje. Ako sednete i razmislite, pomislićete da kompletna zamisao nema preveliku poentu, ali ako igri date vremena, shvatićete da ipak ima. Ovakva gameplay karakterizacija možda nije dovoljno precizna jer u igri ima svega osim borbe. Istraživanje, skupljanje resursa, rvanje s elementima, vođenje računa o gladi, žeđi i umoru, rešavanje logičkih i „enviromentalnih” zagonetki uvijeno je u debele SF kore i naraciju koja ne hrabri igrača i ne sugeriše mu „hepiend”.

Prvih pola sata igre efektivno predstavlja tutorijal koji će vas uputiti u koncept telesnih potreba i njihovog zadovoljavanja i skupljanja i kombinovanja resursa i korisnih predmeta. Odmah na početku ćete dobiti PDA uređaj koji će pratiti sve faktore koji se tiču vašeg opstanka (spoljne i unutrašnje), upozoravajući vas da niste dovoljno hidrirani, da ste gladni i da vam je hladno (ovo poslednje možete zaključiti i na osnovu cvokotanja vašeg lika). Skoro svaka survival igra barata pojmovima gladi, žeđi i umora, ali The Solus Project celu stvar podiže na viši nivo jer u obzir uzima mnogo više faktora koji utiču na vaše telo. Trčanje, a pogotovo trčanje uzbrdo, troši više energije i brže vas zamara nego lagana šetnja pored obale, a ako to radite usred dana, kad je zvezda u zenitu, podići ćete telesnu temperaturu i stvoriti uslove za sunčanicu. Pored doba dana, na temperaturu tela utiču i kiša, vetar i oprema koju ste eventualno našli. Vode ima na svakom koraku, bilo u flaširanoj formi iz kargo kontejnera srušenog broda, bilo u vidu izvora koji izbija iz stena. Na žalost ili na sreću, defekacija nije simulirana, tako da Ark: Survival Evolved ostaje jedinstven po tom pitanju.

Sočna realnost u pogledu zadovoljavanja telesnih potreba stoji u oštroj disproporciji s nekim elementima igre. Na primer, često ćete nailaziti na kotlove s beskonačnom količinom vanzemaljske čorbe koja služi kao „deus ex machina” način za preživljavanje u slučaju dužeg zaglavljivanja na jednom mestu (recimo, u sobi u kojoj rešavate neku zagonetku u okruženju, da ne kažem – enviromentalnu puzzlu). S obzirom na linearni karakter igre i odsustvo baze operacija u kojoj biste eventualno čuvali hranu i resurse, moralo se naći neko rešenje za usputni snek i srk, ali ovo koje je implementirano sugeriše da ga je developer izvukao iz anusa ili nosa. S druge strane, da telesne potrebe nisu prenaglašene u toj meri da nekoliko sati bez vode i hrane dovodi do smrti, ne bi bilo ni potrebe za sejanjem čorbaluka i bistrih potočića na sve strane. Istini za volju, igru možete započeti i u „easy” modu gde su sve potrebe krajnje ublažene, ali onda igra prestaje da bude izazov i postaje puki „narative experience” poput SF verzije Gone Home ili Dear Esther. Nadamo se da će sistem biti redizajniran ili makar bolje „utegnut” pre finalne verzije igre.

Vanzemaljci... Energetsko-eksplodirajući početak igre sugeriše da Gliese 6143/C nije nenastanjen svet, a nakon tvrdog sletanja vrlo brzo ćete početi na nalazite eksplicitne tragove vanzemaljske civilizacije koja je tu planetu zvala svojom. PDA asistent će vam pomagati u dešifrovanju alijenskog pisma na tablama i zidovima pećina, a brzo ćete nabasati i na kompleksne mehanizme koji će vas bacati u rebus, terajući vas na blago češanje po temenu.

Gameplay kontroverze, na sreću, nisu se prelile na vizuelno polje. The Solus Project je Unreal engine 4 igra čije okruženje zaista izgleda kao strano, negostoljubivo mesto koje pleni divljim alijenskim šmekom i sugeriše da posetilac ne treba da se nada ničemu dobrom. Kao što ranije rekoh, u igri nema borbe, ali sukob s okruženjem i sopstvenim telesnim potrebama je dovoljan da vas stavi na prilično ozbiljne muke.

Puna verzija The Solus Projecta izlazi u maju ove godine.

Miodrag KUZMANOVIĆ