Oduvek sam bio skeptičan prema starim dobrim vremenima i ljudima koji su za njima žalili, verujući da je kvalitet čovečanstva konstanta. Prilično niska, ali ipak konstanta, i da verovanje u opšte srozavanje intelekta i morala potiče od promene forme koju mozak starog nostalgičara ne želi da pojmi. Poslednjih meseci postajem sve manje siguran da je percepcija sunovrata opsena. Zahvaljujući društvenim mrežama, pre svega Facebooku, prilično sam siguran da niska čela i čupave obrve homo erektusa počinju da dominiraju.

Kampanja protiv vakcinacije dece u Srbiji kojom je rezonirao mart zapravo nije bila kampanja već kritična masa šerovanih gluposti i baljezgarija koje su grubom količinom moronarija ugušile sve ostalo. Veb časopisi i feces-portali specijalizovani za HAARP, chemtrails i naslove tipa „Amerika zapanjena”, „NATO priznao” i „Zapad zanemeo” frenetično su udarali u bubnjeve i glave slaboumnika, stvarajući atmosferu hormonski pohotne potere za zrncima logike koje je neko oteo Imortan Džou. Ljudi koje sam smatrao, uslovno rečeno, respektabilnim lite osobama, sa slepim fanatizmom pustinjskih lavova sunitskog kalifata diskutovali su o stvarima o kojima zaista nemaju pojma. Beslovesno lupetanje o štetnosti vakcinisanja dece protiv zauški, rubeola, difterije i drugih bolesti od kojih se nekada masovno umiralo nateralo me je da snajper očistim od drnča i da te retarde počnem da lovim kao veprove, rečeno jezikom hiperbole i prenesenog značenja. Na žgolotucu su mi se posebno popeli nadobudni kurajberi koji su ubeđivali roditelje da to što sami nemaju decu nije nikakva prepreka za davanje saveta o štetnosti vakcinacije tuđe dece. Siguran sam da je makar nekoliko takvih dobilo svinjski grip ili makar proliv od snage malicioznih misli i psovki koje sam emitovao u njihovom smeru.

Poslednje generacije koje se živo sećaju umiranja dece od velikog kašlja i difterije su babe i dede u poznim godinama, a poslednji oboleli od dečje paralize su ili mrtvi od starosti ili institucionalizovani i nevidljivi, tako da tukanima i preživarima bukvalno nema ko da objasni neke stvari. To je, nažalost, samo jedna trećina problema, a savršenu oluju te kliničke ignorancije upotpunjuju još dva faktora, od kojih je značajniji odlazak inteligentnih i pismenih ljudi stomakom za hlebom. Nekada je čovek imao makar jedan uzor u odeljenju ili stambenoj zgradi, nekoga koga je vredelo imitirati u ponašanju ili oblačenju, nekoga ko je bio vakcina protiv šabanluka, a danas takvi postaju programeri i odlaze u Dubai pre nego što upišu osnovnu školu.

Treći faktor je svinjski tor društvenih mreža na kojima glupi šumari lako nalaze sebi slične, što ih ohrabruje da istraju u stočnoj logici i da sadržaj iz nosa oholo i ponosno oblikuju u savršenu kuglicu kojom gađaju lice pametnijeg od sebe. Idioti su danas nadohvat ruke. Idioti su danas i drugim idiotima nadohvat ruke. Nekada si mogao da ih sretneš samo u specifičnim situacijama, recimo na autobuskoj stanici u tri ujutro ili u četi vojne policije s kojom su tvoji graničari delili paviljon u kasarni, a sada ti iskaču u facu kao Gonzo ispaljen iz topa. Sa setom se sećam vremena kada je pitanje „Šta si u horoskopu?” bilo dovoljno da nekoga evidentiraš kao kretena... Sada takve smatram podnošljivim dok se ne dokaže suprotno.

Ali, zašto se zaustaviti na vakcinama kad postoji toliko groznih novotarija koje zaslužuju stigmu? Sledeća, na primer, može da bude kampanja protiv pismenosti. Za to bi tukanima bio potreban Facebook baziran na jeziku znakova i grimasama, što će se u nekoj formi sigurno pojaviti kad kritična masa mamlaza dostigne fisionu gustinu. Usledila bi kampanja protiv elektriciteta i masovna pojava drvenih kompjutera na kojima bi se vrteo operativni sistem od suvog lišća i presovanih buba. Logičan sled je akcija protiv govora, to jest jezika kao zlog otelovljenja mrskih slova sa papira koja nam misle zlo: u toj fazi već ne bi ni bilo Facebooka, već bi se ideje širile urlanjem u šumi, a argumenti podcrtavali gađanjem fekalijama i kopljima.

Glupani se efikasnije razmnožavaju. Nekada su ginuli u ratovima i umirali jer su živeli u prljavštini i bez vakcinacije, a sada bi da se bore protiv hemije i farmacije koje su im omogućile da se razmnože kao niska predivnih bisera na nedrima jedre mlade žene. Šteta što ubacivanje u katran i perje nisu legalni, totalno drugačije bismo razgovarali.

Miodrag KUZMANOVIĆ